Izaberite stranicu

На данашњи дан, 16. јуна 1845. године почела је градња Његошеве капеле на Ловћену, коју је владика Раде посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском и намијенио за мјесто свог вјечног починка. Саграђена је на Језерском врху у духу хришћанске градитељске традиције округлих цркава и гробница. Брату Перу и сенаторима, Његош је пред смрт изразио жељу да га сахране поред нове капеле: „Још ви препоручујем и аманет предајем кад умрем копајте ме на Ловћен код нове цркве“.

Након смрти Његош је привремено сахрањен у Цетињском манастиру, да би након четири године његови посмртни остаци били пренесени у капелу Светог Петра на Ловћену, која тек тада постаје гробна Његошева црква. Краљ Никола, рекао је 1913. године: „Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолија пепела Петра Петровића Његоша“. Знајући за важност и симболику Његошеве капеле и Ловћена, Аустријанци су, током Првог свјетског рата, из Бококоторског залива бомбардовали ове светиње, а након капитулације Црне Горе, окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио је ексхумацију Његошевих костију, како би се његова завјетна капела срушила и на том мјесту изградио споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Митрополит црногорски, Митрофан Бан, покушао је да у име грађана Цетиња умоли окупатора да одустане од ове намјере рекавши Веберу да је „Његош био не само господар Црне Горе, већ и пјесник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама“. Митрополит није успио. Ексхумација је извршена и  Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренешени у Цетињски манастир. Његошева црквица је разрушена и расписан конкурс за изградњу споменика. Али, ова идеја није остварена. Аустрија је изгубила рат, а Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, под династијом Карађорђевић, створена је 1918. године. Одлуком Светог архијерејског сабора и Светог синода Српске православне Цркве, по предлогу митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића, Његошева капела имала се обновити. Пет година касније, Његошев завјет је по други пут испуњен, а извршио га је краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе. Његошева капела је обновљена 1925. године. Освећене је извршио митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић уз асистенцију четворице свештеника. Овим поводом пристигао је на Цетиње и српски патријарх Димитрије Павловић, који је лично одслужио Службу у помен Његошу. До Иванових корита могло се аутомобилом, а одатле су сви ишли пјешице.

Тачно у подне, 21. септембра, на Ловћен је стигао ковчег са Његошевим костима. Ковчег су у обновљену капелу унијели краљ Александар Карађорђевић, чланови Владе и митрополит Гаврило са епископима. По спуштању ковчега у саркофаг, одслужен је свечани помен. У саркофаг су спуштени комадић свилене Његошеве одјеће нађен при откопавању старе капеле и албанска споменица коју је краљ Александар скинуо са својих груди. Митрополит Гаврило је потом ковчег закључао и запечатио га печатом Митрополије Црногорско-приморске, док је печат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ставио маршал Двора, ђенерал Дамјановић. Кључ је митрополит Гаврило предао краљу Александру. За вријеме спуштања поклопца на саркофаг, краљ Александар је отпасовао своју сабљу, предао је краљици Марији, те положио на спуштени поклопац велику сребрну палмову грану да би након тога од краљице узео сабљу, извадио је из кора и положио на саркофаг да ту преноћи. Око гроба је постављена војничка стража. Обновљена капела је израђена од тесаног ловћенског камена. Темељ Капеле је подигнут на солидној основи, у могућности да се одупре зубу времена. Све што је остало од старе капеле узидано је у обновљену.

Величина и облик старе и нове капеле били су исти, а простор око нове капеле је нешто проширен. Око капеле је подигнута ограда са степеницама од тесаног камена. На врх капеле је постављен крст од мермера. Унутрашњост је израђена потпуно према старој капели. Капела и олтар су покривени плочама. Под унутрашње капеле постављен је од камена са Брача. Унутрашњост капеле је сачињена од мермерних плоча које имају иницијале Петар Петровић Његош. У мраморној плочи урезано је златним словима: „Ми Александар I, краљ Срба, Хрвата и Словенаца, праунук Карађорђа Петровића, вође и почетника ослобођења Србије, унук кнеза Александра Карађорђевића, и син Петра I великога ослободиоца и ујединитеља нашега народа, и књегиње Зорке Петровић Његош, обновисмо овај свети храм, који је на Ловћену близу Цетиња подигао и за вјечну кућу изабрао славни наш предак Петар Петровић Његош, владика и господар Црне Горе, велики родољуб, пјесник слободе Црне Горе, поклоник, Хероју Тополскоме Карађорђу бесмртноме и апостол и пјесник јединства нашега народа, а који би 1916. године разорен у рату за ослобођење и уједињење. Нека је мир његовом пепелу. Његов свети благослов, нека се излије на наш дом и народ, кроз све вјекове. Амин. На Ловћену, 21. септембра 1925. године“. У унутрашњости, насликане на мраморним плочама, налазе се иконе светог Петра Цетињског, светог Василија Острошког, светог Стефана Пиперског и светог Јована Владимира. Поврх ових икона је фреска Господа Исуса Христа. Свети пријесто остао је на истоме мјесту као у старој капели и оспособљен је за вршење богослужења. На улазу у капелу, са десне стране, постављени су саркофаг, покривен једном плочом од мермера, и круна, израђена од истог мермера. Испод саме круне је Његошев лик у мозаику. Са стране саркофага је узидан у зид камен Његуша и на њему је такође насликан Његошев лик. Златним словима израђени су цитати из Горског вијенца: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“ и „Вјечна зубља, вјечне помрчине, нит догори нити свјетлост губи“. Спроведен је и громобран који је капелу штитио од громова.

Никола Краснов је свој рестаураторски задатак обнове капеле извршио на највишем нивоу тадашњих знања конзерваторске струке. Краснов је сачувао мјесто, основу, облик и половину камена старе капеле. Капелу је осликао Урош Предић. Ни током Другог свјетског рата Његошева капела није била поштеђена. У априлу 1942. године окупаторска италијанска војска је оштетила капелу, али, срећом, причињена штета није била велика. Међутим, рушење Његошеве капеле до самих темеља није било дјело странаца. Почетком 1952. године, у складу са одлуком Владе НРЦГ, црногорски комунисти понудили су хрватском вајару који је живио у САД, Ивану Мештровићу, да умјесто капеле на врху Ловћена подигне маузолеј. Мештровићу та идеја ни од раније није била страна, јер је то предложио још 1924. године, али су српске владике одбиле његов предлог. Овога пута није било препреке за Мештровића и он је одмах прионуо на посао, али су се радови на изградњи маузолеја одужили због лоших економских услова у Црној Гори, па је чак, 1962. године када је Мештровић умро, изградња била обустављена на неодређено вријеме. Најумнији људи из цијеле земље су стали о одбрану Његошеве капеле, истичући да се мора поштовати владичин завјет. Као компромисно рјешење предлагано је да се маузолеј посвећен Његошу подигне на Цетињу. Али, децембра 1968. године, Општинска скупштина Цетиња донијела је одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве издао је саопштење по коме се не може сагласити са одлуком да се Његошева задужбина, посвећена светом Петру Цетињском, сруши, поредећи такав чин са рушењем капеле у вријеме аустријске окупације. Међутим, Општинска скупштина Цетиња донијела је једногласно неопозиву одлуку о подизању маузолеја на мјесту капеле. Митрополија Црногорско-приморска је затражила заштиту од Уставног суда Југославије који се прогласио ненадлежним и уступио предмет Уставном суду Црне Горе. Уставни суд Црне Горе је оцијенио да су одлуке Владе НРЦГ и Скупштине општине Цетиња биле законите и донио је рјешење да се на другом мјесту очува аутентичност Његошеве капеле, израживши мишљење да Његошева капела није храм, већ надгробни споменик и споменик културе. Ливада на Ивановим коритима била је мјесто гдје треба премјестити Његошеву капелу. Његошева завјетна капела порушена је до темеља. Од 1974. године, на њеном мјесту се налази Мештровићев маузолеј.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This