Ученици и наставници ОШ “Бранко Радичевић“ из Цернице код Гњилана боравили су од 6. до 13. јуна у одмаралишту Електропривреде Србије у Мељинама у организацији херцегновске НВО “Карађорђе“ и уз благослов Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Ријеч је о десет ученика од првог до осмог разреда, њиховим родитељима и једним бројем наставног особља.
– Иако је позив из Херцег Новог стигао пред крај школске године, а пресрећни што неко мисли на нас и одмор наше дјеце који им је заиста неопхпдан, потрудили смо се да добијемо дозволе од Министарства и Канцеларије за Косово и Метохију. Срећа нам се насмешила и лако смо и без проблема прошли и у путу, рекао је директор школе Горан Ђорђевић. Он посебно истиче срдачан, братски дочек њихове групе у Херцег Новом и топлину коју су сви осјетили на сваком кораку.
Ученици су посебно радосни што су учествовали у Спасовданској литији, обишли су Стари град, били у Музеју, а велико задовољство је било и дружити се са вршњацима на дјечијем карневалу. Послије Литургије у манастиру Савина сви су се причестили. Из НВО “Карађорђе“ су им, уз помоћ Општине, бројних донатора и људи добре воље, организовали и вожњу бродићем, посјету манастиру Ваведења Пресвете Богородице, купање на Миришту. Бројни Новљани су, када су сазнали да су дјеца са Космета дошла, долазили да их посјете и да се друже са њима.
Церница је енклава у енклави. Осим одласка у школу дјеца, због безбиједности, немају других активности. Ријетки су тренуци када се друже послије наставе. Њихова школа је основана 1913.године. У њој су се заједно школовали Срби и Шиптари. Са НАТО агресијом све се промијенило. Остали су без школе и сада се настава одвија у двије приватне куће а закуп плаћа држава Србија. Држава им, како истиче Ђорђевић, све обезбјеђије али је ситуација стално напета и неизвјесна. Неће они нигдје из своје Цернице и Гњилана, али је тешко. Ипак, сви се максимално труде да ученицима обезбиједе услове за рад како би добили адекватно образовање и постали добри људи.
Некада је у општини Гњилане живјело 35.000 Шиптара, 18.000 Срба, 5.000 Рома и 3.500 Турака. Данас у Церници има једва 40-ак Срба . И они сметају. Ограничено им је кретање. Не смију ни своје гробље да користе за сахрањивање јер већ сутрадан нађу раскопан гроб. Док су се спремали за полазак директору Ђорђевићу вибером стигоше најновије фотографије са , одувијек, православног гробља. Одређене су и означене парцеле на којима ће се, како је написано, сахрањивати католици, протестанти и Јевреји. Иако навикнути на све и свашта сви су били запрепашћени. Мултиетничко је било Гњилане, али се зна и ко је живио тамо. Протестаната и Јевреја никада није било. Свакако, како једнодушно кажу, свакоме треба обезбиједити мјесто за вјечни починак, али баш на српском гробљу које, притом, Срби не смију ни да посјећују.
– Зар ће Бог дозволити да нас коров замијени и из коријена ишчупа и остави да венемо и патимо за оним што смо имали, гајили и на крају неправедни изгубили?! Зар ће се Гњиланци виђати и спајати тамо негдје у туђини, зар ће звона са Цркве Светог Николе заћутати?! Изгледа да хоће… Изгледа да мора… Али, у нашим душама и мислима неће никада, коментарисао је тихо директор Ђорђевић, али, не желећи да било кога оптерећује, брзо се врати организовању наставка пута коме су се посебно радовали јер су ишли под Острог. Тамо им је било организовано ноћење, а посебно су се радовали што ће моћи да се помоле Светом Василију да им помогне да опстану на својим вјековним огњиштима, да истрпе сва искушења и сачувају свету српску земљу Косово и Метохију.
Драгана Зечевић Плавански
