Izaberite stranicu

Шестог јуна ове године навршава се 220 година од рођења Пушкина. Истога дана када се прославља годишњица Пушкиновог рођења обиљежава се Дан руског језика. Тим поводом о Пушкину је за Светигору говорила познати пушкинолог професор Тања Поповић са Филолошког факултета Београдског универзитета са Катедре за свјетску књижевност

  • Повод за разговор јесте 6. јун који је у свијету познат као Дан руског језика, односно Пушкинов дан. Наиме, Александар Сергејевич Пушкин је рођен 6. јуна 1799. године, дакле на самом концу 18 вијека. Указом предсједника Русије тај дан је у Русији и свијету прихваћен као Дан руског језика…

– Много прије указа било које власти, 6. јун се одвајкада у Русији славио као Дан руске писмености и он је свакако повезан с једним другим веома важним датумом, 24. мајем, када заправо читав словенски свијет обиљежава Дан словенске писмености, односно слави светитеље и просвјетитеље Свете Ћирила и Методија. Хоћу да кажем да Пушкиново име надилази дневну политику и било ког владара. Тако је било и док је Пушкин био жив, тако ће, хвала Богу, остати заувијек.

  • Поменусте писменост. Зашто се Пушкин сматра творцем савременог руског језика?

– Пушкин се наравно не сматра творцем савременог руског језика. Ниједан писац, ма колико био велики, не може бити творац једнога језика. Али Пушкин јесте на извјестан начин отворио врата руској књижевности у оном облику који ми данас познајемо. Пушкин је пред собом имао јако велико и дуготрајно насљеђе, мислим наравно на руску културу и књижевност која је била као, и у крајњој линији код већине европских језика и култура, макар двострука. Она је била сакрална и она је било профана. Односно света и световна. Пушкин је пред собом имао веома велику традицију западноевропске књижевности и културе. Врло често за себе је говорио да представља неку врсту министра иностраних послова на рускоме Парнасу, указујући управо на то да ниједна књижевност, ниједан језик не може постојати у самоизолацији. Кад сте већ поменули питање језика, просто морам да кажем да је као сваки велики иноватор, Пушкин у много чему допринио развоју руског језика, тако што је слободно користио оно што се може назвати говорни језик – руски, који је он научио, и то морам да поменем, пошто је тек проговорио и добро знао француски. Истовремено се окренуо и ка једном општем образовном моделу који је постојао прије њега у 18. вијеку, и наравно прије реформе Петра Великог, а то је дуготрајна старословенска или рускословенска, или црквенословенска традиција која на извјестан начин  обједињава читав словенски свијет.

Пушкин је осим тога врло много допринио развоју руске књижевности тако што је отварао прозор не само ка Западу, као што је то учинио прије њега Петар Велики, него и према Истоку. Можда није тако широко позната чињеница да је Пушкин у много чему допринио популаризацији древне исламске, прије свега персијске лирике, персијске књижевности. Он је преводио и стилизовао Хафиза, једног предивног исламског персијског пјесника из 13. вијека, којег је не случајно и Гете, готово истовремено кад и Пушкин, преводио на њемачки језик. Такође, треба поменути његово подржавање Корану, дакле врло познате стихове који су подразумијевали једну врсту прераде исламске свете књиге. Морам да поменем још једну важну ствар, а то је да је Пушкин подржавао и преводио древну античку традицију, како ону насталу на грчком језику, тако ону насталу на латинском језику. Његов геније је био фасцинантан. Да поменем још једну чињеницу која је за нас Србе врло важна. Захваљујући једном Србину, грофу Сави Владиславићу, родом из Требиња, Пушкинов предак Арапин Петра Великог, дакле један црнац, како је Пушкин о свом претку врло често говорио, успио је да постане руски племић. У Пушкину је, дакле, текла крв читавог човјечанства.

  • Да, али он у пјесми „Моје родословље“ каже: Аристократом мене зову, какве ли глупости, о Боже…

– Много вам хвала што сте поменули ту пјесму. Знате на шта је он мислио тада? „Моје родословље“  је једна пјесма побуне против аристократије која је тада била у моди на један известан начин. Нарочито за вријеме Катарине Друге, а и нешто раније, и за вријеме Јелисавете, многи људи који су били из нижег грађанског поријекла условно речено, добијали су зарад неких својих заслуга, које нису биле јуначке природе, аристократски  положај. Односно, добијали су племство. Један, којег Пушкин помиње јесте извјесни Булгарин, мислим да на њега алудира у тој пјесми „Моје родословље“. Баба тог Булгарина држала је јавну кућу у Петрограду. Пушкин помиње и Мењшикова чији је дједа или прадједа био обућар код Катарине Велике, врло вјероватно њен љубавник. Дакле, он просто алудира на ту врсту људи који су преварама, сплеткама и додворавањем постали племићи. Када је ријеч о његовом руском поријеклу, оно је врло древно, просто нас води негдје у 12. и 13. вијек, још у вријеме династије Рјурика, када су његови преци учествовали у ослобођењу, тј. у борбама које је Александар Невски водио против Швеђана. Нарочито се помиње чувени Гаврило Пушкин. Значи, то је веома древно племство. Још је једна ствар важна, а то је да је племић онај који је отмен по духу. Пушкин инсистира на тој аристократији духа. Шта то значи? Племић је честит човјек, човјек непоколебљив. Пушкина је вјероватно коштало главе то што је био аристократа те врсте.

  • Поменусте грофа Саву Владиславића Рагузинског, који је Пушкиновог прадједу Ибрахима Ханибала довео на двор Петру Великом. Шта нас још везује за Пушкина?

– Пушкин је, као и многи други тада у Западној Европи, на почетку 19. вијека био усхићен ослобођењем, односно  борбама за ослобођење против Турака и не само против Турака на југу Европе. Када је стицајем околности 1820. Године Пушкин био заточен у Кишињову, тј. био прогнан из Петрограда због политички  шкакљивих пјесама (прије свега мислим на „Слободу“ и пјесму „Село“), имао је прилике да се упозна тада и са Хетеријом. То је једна врста организације балканских, прије свега православних народа. Мислим на Грке, Бугаре и Србе који су се ујединили у заједничкој борби против турског освајача. С друге стране тамо се налазио и један дио српских избјеглица, међу којима је била, како кажу, невјероватна љепотица Стана, ћерка Карађорђа.  Постоји легенда да се упознао и са Симом Милутиновићем, који је и сам о томе писао. Иначе, Милутиновић је веома важан као учитељ владике Његоша.  Дакле, Пушкин је имао дивну прилику да се сусретне са српским устаницима. Стани је посветио божанствену пјесму, која се зове „Кћери Карађорђевој“, а тада је може бити чуо различите верзије и танане приче које су на било који начин учествовале у грађењу тог мита, мислим на мит у бартовском смислу те ријечи, српског јуначкога народа у то доба.

Врло је занимљиво да је Пушкин тада одлично савладао епски десетерац. То  је важно истаћи зато што трохеји и дактили, који карактеришу метрику јуначког српског десетерца, уопште нису карактеристични, нити су погодни за руски језик, који просто има другачији акценатски систем. Пушкин је касније, тридесетих година преводио неколико пјесама из Вукове збирке и посебно је добар и успјешан превод оне наше чувене пјесме „Два су бора напоредо расла, међу њима танковрха јела“. Занимљиво је да је тада превео, али није и објавио превод, Хасанагиницу, коју је вјероватно имао пред собом и у Гетеовом преводу и у оригиналу, онако како Фортис то доноси у „Путу по Далмацији“, чувеној својој књизи која је популаризовала српску епику у томе трену. Између осталог, Пушкин се интересовао и за историју српског народа. Он у циклусу „Пјесме Западних Словена“ сам пише неколико родољубивих пјесама и даје десетерачки облик прозним побожним Меримеовим преводима српске јуначке епике. Између осталог, позната је и она чувена пјесма гдје говори како су Црногорци поразили Наполеона. «Черногорцы? что такое? — Бонапарте вопросил“.

  • Да ли постоји могућност да се срео с Вуком Караџићем?

– Не, никако. Међутим, важно је да је неколико својих бајки, оних руских које је прерадио у стиху, започео као нешто што може да припада српском циклусу. Рецимо, она нама чувена и врло позната пјесма „Бајка о рибару и рибици“.

  • Због чега је Пушкин био протјеран?

– Јер  је био исувише слободоуман човјек који је врло држао до својих личних увјерења, иза којих је увијек стајао. Он је био просто познат као неко ко је имао снаге, али очигледно и умјећа да се супротстави диктатури Александра Првог, који је послије великих ратова што их је Русија водила најприје против Наполеонове војске 1812. године потпуно прешао преко обећања датим либералном племству да ће увести уставотворну монархију и да ће на извјестан начин смањити привилегије племству. Пушкин је био један од оних који је страсно вјеровао у Француску буржоаску револуцију, односно у идеју да треба либерализовати Русију која је у то вријеме била једна веома заостала феудална земља. У том духу су написане те двије пјесме „Слобода“ и нарочито пјесма „Село“, гдје он устаје против тих монархистичких диктаторских рјешења у Русији, позива на побуну. Значајно је и то да он тада помиње и мучко убиство Павла Првог, оца Александра Првог.

Те своје пјесме наравно није  могао да објави,  али није их ни написао, него врло је занимљиво да су се оне училе напамет и готово читава петроградска напредна младеж је те стихове знала наизуст. У том смислу треба поменути  још једног Србина, генерала Милорадовића, који је тада био губернатор, односно, како бисмо данас рекли, градоначелник Петрограда. Он је имао задатак да дође код Пушкина и да просто направи неку врсту службеног саслушања и претреса његовог стана. Милорадович је џентлменски поступио, најавио му је свој долазак. Пушкин је то врло цијенио и кад је дошла званично полиција по њега, рекао је да он пјесме које траже нема, али да може да им их издиктира и запише. Значи, није хтио да се одрекне својих радова. Због тога и прије свега због његове велике популарности (њему је тада било једва 20 година, али је имао већ увелико литарарну славу првенствено због огромне популарности поеме „Руслан и Људмила“) и захваљујући залагању једног дворског пјесника Василија Жуковског, њему се ублажава казна, тако да не буде протјеран у Сибир, него да остане у војној служби. Он је заправо био чиновник, као и сви племићи што су били чиновници. Прогнан је, односно послат по службеној дужности, прво на Кавказ, а затим на југ Русије, све док није завршио у Одеси 1823. године, кад је дошао у сукоб са губернатором Одесе грофом Воронцовом и када је био принуђен и да напусти службу. Бива интерниран децембра 1825. године на сјевер у Псковску губернију на породично имање Михајловско, гдје је остао заточен све до смрти Александра Првог, значи до помиловања од стране његовог наследника Николаја Првог. То је било септембра наредне 1826. године.

  • То је био његов плодан период?

– И да и не. Доста је писао љубавних стихова. Написао је „Бориса Годунова“, чувену трагедију у потпуно шекспировском духу, трагедију за коју је он сматрао да је његово најбоље остварење у датом трену. Написао је и неколико нацрта. Није завршио „Евгенија Оњегина“. Тада га је писао и успио је да научи енглески врло детаљно, да чита све што се тамо налази. Био је дубоко несрећан. Пушкинов најпогоднији период је јесен 1830. године када је требало да се жени, када је због епидемије колере остао заточен у свом другом имању Болдину, у Нижњегородском округу. Од града Нижњи Новгород, некадашњег Горког, неких 300 км, Пушкин је наслиједио очево имање и тамо је заправо најбоље радио.

  • То је такозвана Болдинска јесен…

– Јесте. Била сам и у Михајловском и у Болдину и нигдје се не осјећа тако снажан уплив тог стваралачког локуса, односно мјеста енергије пушкинског умјећа, колико у Болдину, исто као што се осјећа велика трагедија у његовом стану на Мојки, тамо гдје је испустио своју племениту пјесничку душу.

  • Он је двапут прогањан?

–  Једном, али у два наврата. Прва казна је била нешто блажа, али друга је била врло радикална. Дакле, њему је практично шест година било онемогућено да живи у престоници.

  • Да ли постоји могућност да су га протјерали да би га излијечили од атеизма због „Гаврилијаде“?

– Не. Афера са „Гаврилијадом“ је започета 1828. године. Значи, то је већ нешто сасвим друго. И то је једна врло озбиљна прича.  У преписци са својим пријатељем он објашњава однос према „Гаврилијади“. То су одређене поеме, иако његово ауторство ту уопше није сумњиво. Он пише као дјечак од неких 17-18 година. Та врста се зове пародија сакра или пародија светих списа. Та прича је извучена да би се њему због политичких увјерења дошло главе и то и он каже у том писму. Значи, то није непозната чињеница.

  • А што се тиче ауторства „Гаврилијаде“?

– Ауторство у 18. и 19. вијеку је једна ствар која нама мало измиче јер ако покушавамо да размишљамо на специфичан начин, многе ствари нису јасне у ком домену ми њих можемо разумијевати као ауторска дјела. Прије свега не можемо за много штошта да утврдимо је ли јесте или није. Ово јесте врло вјероватно нешто у чему је он сам учествовао и вјероватно у великом степену. Међутим, када када отворите било које озбиљно издање, критичко издање Пушкинових дјела, вјерујте тога има врло много, можете тамо да прочитате посебан одјељак који се зове Колективно стваралаштво. Значи, то је онај дио гдје се до краја не може утврдити тачност ауторства, али гдје се препозна и његово перо. Међутим, немамо никаквих доказа да је то његово дјело.

Знамо да је као млад Пушкин припадао масонској ложи па да се касније одрекао тога, знамо да је опојан у цркви, да се исповиједио у последњим моментима своје агоније… Какав је био његов однос према православљу?

– Пошто ми у Вашем питању звучи призвук толстојевског односа са црквом,  одмах да кажем да су у том смислу Пушкин и Толстој различити. Имајте у виду да је то почетак 19. вијека. Тада се још није појавила уопште могућност да ви будете атеиста на онај начин на који су људи просто сумњали  у Бога као крајем 19. вијека. Код Пушкина у том погледу никакве сумње није било. Питање масонства и православља је на извјестан начин дуго било компатибилно. Док је припадао масонској ложи, он се прикључио Хетерији. то је организација на чијем је челу био и Псиланти. О њему говори Сима Милутиновић, који је сам био масон, који се просто прикључио тој једној врсти масонске распрострањене организације као борбе против ислама на Балкану и Малој Азији. Масонство је у 19. вијеку била једна врста моде, чак  морам рећи нешто слично рецимо спиритизму. Различити људи различитог увјерења су приступали  масонима, али то није подразумијевало одрицања од моје традиције, мог дома, мог рода и  мог православља. Значи, то апсолутно важи и за Пушкина. Од значаја је чињеница да је Пушкин врло вјеровао у заклетву која је дата пред Богом, и то је нешто о чему се много писало, посебно се пише у последње вријеме. Мисли на завршетак „Евгенија Оњегина“ када Татјана каже Оњегину да не може да одговори на његову љубав зато што је већ удата: „Но я другому отдана и буду век ему верна“. Она је положила заклетву у цркви своме супругу, као што је то урадила Маша Тројекурова у недовршеном роману „Дубровски“. Њу су мимо њене жеље удали, готово на силу, али пошто је положила брачни завјет у цркви, она преко тог брачног завјета не може прећи. Владислав Ходасјевич, који се иначе темељно бави Пушкином управо указује на овај моменат повезујући га добрим дијелом и са Пушкиновом породичном ситуацијом. Оно што је важно јесте то да се Богу дати завјет не нарушава!

Још један примјер морам да наведем, врло блистави. Поред његових поема, овдје мислим прије свега на поему „Анђео“, помињем и приповједно остварење на примјер „Капетанова кћи“, гдје је у средиште стављено  хришћанско милосрђе, идеја, коју ће касније посебно развити Фјодор Михајловић Достојевски: да је суштина хришћанства заправо опрост према ближњем и отварање могућности грешнику да се преобрази, да доживи преумљење или метаноју. Врло карактеристично за „Капетанову кћи“ је заправо нешто о чему се може говорити као једној врсти архетипа несвјесног православног хришћанског, гдје се осим тога дубоко вјерује да држава мора да почива управо на тим начелима, хришћанским начелима, која умјесто казне ригорозне драконске, подразумијева праштање, односно отварање пута грешнику ка покајању.

  • Достојевски у свом чувеном говору управо ставља акценат на Татјанину жртвену љубав, јеванђелску љубав „ону која не тражи своје“, да се срећа не може градити на туђој несрећи…

– Она је најпопуларнија. Али има ту још неколико различитих  примјера. Није то само везано за ову јунакињу. Има различитих тумачења. Важно је да је Достојевски у овом говору указао на неке друге битне ствари за Пушкина, а то је управо ово о чему сам говорила. Он повезује Пушкиновог јунака Германа или Хермана (како је код нас преведено) из „Пикове драме“ са Балзаковим Растињаком, али и са својим Раскољниковим.

  • У том говору Достојевски је цитирао Гогоља да је Пушкин јединствена појава манифестације руског духа и додао „и пророчка“…

– Да , Пушкин је био апсолутни пророк. Она његова чувена пјесма „Пророк“ је написана у тренутку када иде из Михајловска, када је добио помиловање. У њој каже: „Пун духовне лутах жеђи, пустињом што је мрачна била и серафим са шест крила, приказа се мени на размеђи“ … и пјесма се даље развија тако што говори о том искушењу, врло популарном у читавом европском пјесништву… То су ријечи пренијете из Књиге пророка Исаије… Анђео је пјенсику из груди отргао срце и грешни језик и рекао му: „Устани пророче, вижди, внемљи“… Користе се та два црквенословенска императива. Посебно ј еизражен завршни стих „и ријечима жези срца људи“. То је директна веза између пјесника и Бога. То је древни мотив, врло распрострањен у читавом 18. вијеку. Како да вам кажем, ми то врло радо  и без много знања повезујемо са ситуацијом у романтизму, она је много дубља и много развијенија. И даје заправо једну врсту сакрализације пјесничке умјетности, будући да је 18. вијек, вијек рационализма и захтијева једну врсту сумње према ономе што је изречено, а не у оно што је Божја промисао. Занимљиво је да се та Божија промисао и њени пророци сада пребацују не на свештенике, него управо на пјеснике као пророке.

Да направим још једну врсту паралеле. То је нешто што ће обиљежити улогу пјесника и другдје у нашој традицији – свакако је тај крст страдања и пророштва на себе преузео најупечатљивије Момчило Настасијевић, и сам врло религиозни пјесник. У крајњој линији његова поезија је дубоко православна. То налазимо и код Пушкина. Пророчко код Пушкина јесте оно гдје он не говори шта ће се десити у будућности, него гдје говори о улози пророка да проповиједа о грјесима које човјек не треба да направи. А то је оно што Достојевски извлачи из његовог дјела: Немој никада да чиниш зло другоме и покушај да се преобразиш, научи да прашташ.

– Да ли Пушкин има наследника данас, ко су његови наследници?

– Сваки велики руски пјесник је на овај или онај начин наследник Пушкина. Чак и Мајаковски који га је бацио са брода савремености. У неком тренутку када сам покушала да дам кратак преглед великог утицаја Пушкина у руској књижевности, хватала сам се за главу и нисам могла да нађем пјесника који на овај или онај начин не дугује Пушкину. Њему дугују наравно и велики прозни писци, али када је ријеч о поезији сви симболисти, Брјусов и Блок, да поменем њих, и Андреј Бјели који пише и велику књига о Пушкину. Касније наравно Цветајева, која заједно са неким другим својим истомишљеницима њему даје посебан значај. Не само да му пише стихове, него пише посебну биографију, Ана Ахматова која је себе врло радо поистовјећивала с њим. Исто то исто важи и за Пастернака, Бродског, који је у неколико наврата или парафразирао или цитирао његове стихове, или писао о њему као једном врло важном пјеснику. Чак има и неколико подражавања… На примјер он и Иван Буњин,  први руски писац који је добио Нобелову награду, обојица се угледају на Пушкина и пишу стихове са истим називом „Волио сам Вас“. Сваки читалац Пушкиновог дјела сјетиће се његове чувене пјесме „Я вас любил“.

Пушкин је крунисао све што је дотад припадало руској књижевности. Да ли је више припадао 18. или 19. вијеку?

– Сви велики писци су ванвременски, али Пушкин свакако по духу припада много више 19. вијеку, ако уопште о томе можемо да говоримо на тај начин.

Да ли је он себи дигао „нерукотворни споменик“ само зато што је пјесник или зато што је „енциклопедиста руског живота“, како би Бјелински казао­

– Бјелински је досад доживио исувише много оспоравања да бисмо то озбиљно прихватили, али он је тамо јасно рекао: Пушкин је прославио слободу и „милост к падшим призивал“. Значи, тражио је милост за оне који су пали. Е то је њега учинило великим пјесником! И што је рекао на крају: Не прими ни ласкавце, не прими ни клеветнике озбиљно, и немој да ступаш у расправу са будалом. Пушкин је један велики дух и зато је остао велики пјесник за сва времена.

Разговарала Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This