Izaberite stranicu

На данашњи дан, 5. јуна 1875. године почео устанак у Херцеговини познат као Невесињска пушка.

Невесињска пушка је саставни дио дуге историјске тежње српског народа за ослобођењем и уједињењем у јединствену националну државу. Невесињски крај је пред устанак бројао око 20.000 душа већином православних Срба. Невесињски сељаци били су кметови муслиманских ага и бегова и неспорно је да су социјалне и политичке прилике међу основним узроцима устанка.  Током прољећа 1875. године централна турска власт је настојала, преко комесара које је упутила у Невесиње да изађе у сусрет захтјевима хришћана. Међутим, домаћи муслимански феудалци нијесу дали да се у било чему крње њихове дотадашње привилегије. И у српском устаничком корпусу било је разлика у гледањима на даљи ток догађаја. Сеоски кнезови и добар дио варошана били су спремни да приме турске концесије, за разлику од неких хајдучких харамбаша који су били знатно радикалнији. Народне старјешине су слиједиле умјерено држање Београда и Цетиња, као и званичне Русије. Догађаји су почели да се убрзавају оног тренутка када је хајдучки харамбаша Перо Тунгуз, са својом четом, пресрео један турски караван и убио 7 кириџија Подвележаца.

Устанак се брзо ширио по другим херцеговачким крајевима, а мјесец дана касније захватио је Босанску Крајину. У наредних неколико мјесеци устанак је добио широк замах, херцеговачке устаничке снаге су се добро носиле са турским снагама. Устанак је од почетка изазвао пажњу међународне дипломатије које је наступила са пројектом реформи у побуњеним провинцијама. Неуспјех тога програма ескалирао је 1876. године у рат Србије и Црне Горе против Турске а 1877. године и рат Русије против Турске. Српски покрет је од самог почетка, од Невесињске пушке, ушао у лавиринт међународне дипломатије и интереса великих сила, које је тешко било докучити, још теже неупућеним и високој политици недовољно вичним устаничким вођама. Исход Велике источне кризе, као што је познато био је поразан по српски национални покрет, прије свега због окупације Босне и Херцеговине. Постоји врло основано мишљење да је Аустро-Угарска подстакла кризу да би се дочепала Босне и Херцеговине и великог дијела Балкана.  Србија и Црна Гора и Срби у цјелини нијесу били спремни „за велику борбу за ослобођење“, ни дипломатски ни војнички а ни економски. „Људи који су кренули у устанак нијесу ни слутили такав исход. И поред изневјерених нада и очекивања и у суштини пораза српске националне идеје, 1875-1878. године историјско прегнуће Невесињске пушке, величина њихове родољубиве енергије и нарочито велики идеал српског ослобођења и уједињења остали су трајно надахнуће потоњим покољењима.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This