Izaberite stranicu

На данашњи дан, 4. јуна 1938. године Сигмунд Фројд, отац психоанализе, напустио Аустрију због нарастајућег нацизма, и потражио уточиште у Лондону. Сигмунд Фројд био је аустријски љекар и психијатар, оснивач психоанализе. До психоанализе га је довело истраживање последица хипнозе на хистерију. Примарно заинтересован за психолошку терапију, Фројд је морао да развије хипотезу о људској природи (та се хипотеза сада назива дубинском психологијом), помоћу које би могао да изведе своју терапију. У својим каснијим списима, он је развио импликације ове хипотезе. У човјековој психолошкој структури разликовао је три чиниоца, Ид, Его и Суперего. Его је центар рационалне свјесности и ефективне дјелатности. Суперего је дестилат притисака и захтјева друштва, и оно је извор моралних прописа и упутстава. Ид је извор притицања либида у психу. Када је захтјев ида у превеликом сукобу са суперегом, его и суперего ће га се отарасити потискујући његов садржај у несвјесни дио психе. Тај репресивни чин је назван цензуром. Иако проширује појам психе тако да поред свјесног у њега укључује и несвјесне садржаје, Фројд је остао присталица емпиризма, и инсистира на томе да је сваки несвјесни садржај некада био свјестан и да је у психу ушао преко искуства. Пошто потиснути садржаји задржавају своју ефикасност, они утичу на наш свјесни живот на разне скривене начине. Тако се извор креативности у свим пољима објашњава помоћу сублимације овог складишта енергије у прихватљиве и плодне канале. Неуроза се јавља кад нормални канал репресија-сублимација из неког разлога не функционише како треба. У тој ситуацији, повратак у нормалност може се постићи помоћу психоанализе. Психоанализа је процес испитивања несвјесног који води аналитичар који стимулише сјећање и користи фрагменте снова да би обновио и разумио проблематични садржај који је изазвао блокаду. Претпоставка је да незгодни садржај, када се једном синтетише у свјести, губи своју моћ да омета нормално функционисање психе.

Зрелост се, према Фројду, постиже замјењивањем лагодности и нелагодности свих наших илузија принципом реалности и принципом задовољства као циљевима живота.

Фројд дијели личност, тј. људски ум на 3 нивоа: несвјесно, предсвјесно и свјесно.

Несвјесно је за њега најважније. Подручје несвјесног је највеће и до њега можемо доћи само уз помоћ других. То је мноштво садржаја који нас могу јако узнемиравати. Оно садржи све оно негативно у животу и представља опасност, јер не мирује него се жели пробити у свјесно и тако у нама ствара напетост. Те мисли, сјећања или пориви толико су узнемиравајући  да би свјест о њима довела до осећаја анксиозности. У личности, осим несвјесног постоје и други нивои свијести. То су: предсвјесно, сви садржаји које концентрацијом и вољом могу прећи у свјесно, и свјесно – све оно чега смо сад свјесни.

Фројдизам је општи појам за утицај Фројдових идеја и психоанализе у многим подручјима науке и умјетности, посебно у антропологији, психологији, психијатрији, социологији, менталној хигијени, социјалном раду, књижевности, васпитању. Према истраживањима у разним подручјима науке, културе и опште цивилизације, Фројдов допринос несумњиво спада у врх научних открића, посебно у друштвеним и хуманистичким наукама.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This