Izaberite stranicu

Није лако имати друга са којим можеш да шеташ! Прво, он мора да буде човјек у кондицији! У физичкој кондицији да може да издржи дугачке, далеке, бескрајне шетње.

Затим, он мора да посједује укус да изабере тему и причу којом ће испунити бескрајну шетњу, како би човјек имао осјећај да га та шетња није коштала физичког труда. Такође, он мора знати одабрану, занимљиву тему да изложи. Да је исприча тако да прича прође кроз приповједачев крвоток, а затим, тим чудним браунилама да та прича уђе у твој крвоток, у твоју главу, да заборавиш на вријеме. Говорник-шетач мора да научи да заустави твоје вријеме, макар, или да те врати у дјетињство!

Ви морате знати да одаберете стазу, пут који волите, успон који вас инспирише. Ви морате имати на том путу, рецимо, неки Љубовић или неку Горицу која мирише, нарочито љети, када четинари под пресом сунца пусте дах тамјана. Око те стазе, не смије бити двојбе!

И твој друг мора да воли шуму, да зна да гледа у звијезде, у то витлејемско небо изнад вашега града, да умије да додирне „оштро сјечиво мјесеца“ а да се не посијече. Он мора да зна да ослушкује, да чује птицу, сову, како шушка смук, како пада лист. Он мора да зна да чује говор твоје душе и да јој пода непогрешиви одговор који је далеко од твојих ушију, али није од ње.

Он никада не смије да осјети стид испред свога сапутника, покрај свога сапатника. Он мора да се обнажи, а да би то учинио он, мораш ти да будеш бестидно разголићен. Са себе морате да скинете све као војници и да на својим длановима држите своја срдашца као да је у току час анатомије. Он мора да прича о свом почетку, о свом Искону и он мора да зна на ком мјесту је његово Ушће, његово Уточиште!

Он мора да зна да шета без неког великог циља, јер Циљ је само један, а ноћи је много. Он не смије да има већег разлога за шетњу од чистог ларпурлартизма, од саме љепоте шетања!

Шетач, твој друг, то не смије да буде човјек који касни. Он мора доћи на заказану коту у предвиђено вријеме.

Тај мора да зна да чува твоју тајну, да чува твоју рану. Он мора и у траве и у чајеве да се разумије и у отрове којима се ране видају. Ти мораш да имаш бескрајно повјерење у свог друга шетача да ће та рана да буде ваша тајна којом се мјери пријатељство. Што више тајни, утолико веће пријатељство, то је и гаранција да ће ваш ход, велики и мали  вход трајати дуго, дуго.

Он мора да има дар да воли три чаробна елемента: воду, ваздух и земљу, а да умије да сања Сунце, да умије да га чека, а да не изгуби Наду!

Да умије да прође испод дуге, не тако често, јер често је то немогуће!

Он мора да зна пут до Барселоне и натраг и у том малом вагону да угледа свој велики, свој Вјечни живот! Да га пригрли и сачува и тај Живот да сакрије њега! У Барселони он мора да пронађе њу, да јој поклони све и да се Она обећа њему. Он мора да има и неко своје море, неку своју  понту и свој Залив делфина у којем се чува предање као завјет, како свједочи пјесник и пророк, да се срце само једанпут може дати и да нико из Залива не смије да учини оно што чине лицемјери са Запада и једно исто срце нуде више пута!

Осим Ње коју воли више од себе, он мора да воли људе. Његов и живот и посао морају да буду једно. Морају да буду одбрана: одбрана Истине и одбрана Човјека!

Тај неко, дакле, тај твој друг са којим желиш бескрајно да шеташ, мора да зна да чини велике, големе ствари, притом да се радује ситницама, као дијете. Рецимо, мора да умије да се обрадује неком пићу. Некој, рецимо, шљиви добијеној простим печењем у неким старим,  сиротињским казанима нашега Сјевера!

Тај неко мора да умије да буде брат, прави брат, као онај којег ти није родила мати. Да те утјеши када те савлада очај и да те нападне када се препустиш похотљивој неправди. Да буде онај којем можеш оставити жену и дјецу када кренеш на далеки пут, коме можеш оставити свој дом сасвим и ако се не вратиш! Само што тог човјека, тог брата, никада не смијеш звати брат. Он мора бити Тебра, јер он сасвим сигурно и непогрешиво зна да су невријеме и нељуди свете ријечи брат и кум излизали сасвим и потребно им је вратити отети углед и достојанство. Мораш направити отклон од лажи и отрцаности, дакле, мораш пронаћи у свијету, ако хоћеш да шеташ, мораш пронаћи Тебру!

Он мора да буде човјек који је прошао кроз самоћу као кроз ватру. Негда, једном, кроз праву самоћу усред успона и вреве када је имао само Себе, Сјенку и једног пса, можда Бака, али Друшкана сигурно! Он је морао проћи кроз простодушну причу Серјожину, морао је преживјети и вратити се људима, да би кренуо у дугу, у бескрајну шетњу баш ове ноћи.

Тај човјек мора имати своје млинове. Велике, камене, праве млинове. И ријеку мора да има која добровољно пролази кроз њих и док покреће тешке, троме точкове да пјева. Он мора да умије да гледа у рушевине тих млинова и да умије да чује пјесму својих предака који још увијек ту, на тој ријеци, дијеле жито са својим народом и од брашна прашњави одвајају десетак!

Он, тај твој друг са којим каниш да бескрајно шеташ, он мора да зна да гледа у своје бескрајне пашњаке и винограде како се у њима сада бијели свијет башкари, а да он, без љутње, учи да у себи жање обилате, свакодневне љетине!

О, тако много је потребно за обичну, безазлену шетњу, Тебра мој!, а све се то код два шетача, два добра сваконоћна шетача подразумијева!

А ја сам имао све то!!! Ја сам имао друга са којим сам бескрајно дуго, свуноћ шетао по киши док је неосјетно клизила низ нас. Зором смо одлазили у шанчеве, на своје положаје, дању грлили своју дјецу и матере њине, а ноћу, ноћу смо шетали и кришом се склањали у дјетињство!

Откуд јутрос стријељају ме Твоје очи са платана наших, Илија, Брате! Сјећаш ли се да си ми рекао да док си чистио мрвице са хиландарске трпезе ти си схватио да сви Псалми и све приче бескрајне могу стати у само двије ријечи Господње: Устани Лазаре! Све оно што бих хтио овом дугом причом о шетачима да кажем јесте само оно што не умијем, а што је једино што ме може утјешити, што нас, Брате, може излијечити: Устани Илија! Устани Илија и ходи!

                                                                                сјенима Илије Љубишинога Бољевића

Богић Булатовић

https://svetigora.com/kulturni-magazin-bogic-bulatovic-esej-o-setacima/

Pin It on Pinterest

Share This