Izaberite stranicu

На данашњи дан, 2. јуна 1942. године умро је Дионисије Миковић, свештеник, писац и покретач часописа током народног препорода на Приморју, рођен 1861. године у Паштровићима.

Читав живот, који је окончао у манастиру Дуљеву код Будве, посветио је, прво као игуман, а потом као архимандрит, чувању манастира Бања код Рисна. Због патриотског дјеловања био је у немилости код аустријских власти и осуђиван на робију. Трпио је прогон и од италијанског окупатора, који га је присилио да напусти Рисан. Издао је неколико богословских и историјских књига, сакупљао народно стваралаштво и сарађивао у часописима. Иако је кратко боравио међу Бокељима, дао је драгоцјени допринос интелектуалној борби Бокеља за њихову културну и политичку самосталност. Дионисије Миковић је био сарадник најзначајнијих оновремених књижевних часописа: „Јавора“, „Гласа истине“, „Гласа Црногорца“, „Српског листа“, „Луче“, „Просвјете“, „Босанско-херцеговачког источника“, „Дубровника“ и „Босанске виле“. Дубоко родољубље и патриотизам игуман Дионисије је исказао кроз књижевни и публицистички рад. Аутор његовог животописа у „Босанској вили“ Богдан Р. Милановић, забиљежио је и следеће: „Цио његов живот и није ништа друго, него само дворба и угодба високијем идеалима: Српству и православљу“. У личности игумана Дионисија Миковића његови савременици најчешће су истицали честитост, скромност и самопрегоран, напоран рад који му је слабио крхко здравље. „Силан дуг дугујем роду и цркви, па ваља да допринесем и ја бар камичак, на онај олтар јединства српског, основани у сваком племенитом и родољубном српском срцу; и да по дужности послужим својим скромним силама Богу и народу!“ – одговарао је игуман Дионисије пријатељима, забринутим за његово здравље.

Објављујући његов животопис на насловној страни „Босанске виле’’, Никола Т. Кашиковић га је уврстио у знамените Србе и уписао његово име у „Вилин’’ поменик, потомцима за незаборав. Дионисије Миковић се први пут јавио у „Босанској вили“ 1887. године, и то као сакупљач. У броју 20. од 16. октобра објављена је народна песма Ђевојка бор садила „Из непечатане збирке српскијех народнијех пјесама Дионисија Миковића“. У напомени уз пјесму записивач је прибиљежио: „Ова се пјесма пјева у српској Боки Которској. Обично је пјевају женске: по двије и двије. У „Босанској вили“ од 1888. до 1904. године објављено је и тринаест оригиналних радова Дионисија Миковића: поетских, прозних, етнографских, књижевно-критичких и културно-историјских. Његов најобимнији рад штампан у Кашиковићевом часопису свакако је студија о манастиру Режевићи. Ова својеврсна монографија манастира Режевићи излазила је у десет наставака 1899. године, од другог до последњег броја тог годишта „Виле“. Дионисије Миковић је прецизно цитирао писана документа која доказују да је манастир Режевић настао на мјесту светоуспенског храма који је подигао Стефан Првовјенчани. Етнографски прилог о свадбарским обичајима у Паштровићима под називом Паштровска свадба, који је аутор посветио паштровској омладини, „Босанска вила’’ је објављивала у једанаест наставака 1891. године. У првом чланку, некој врсти предговора, Миковић апелује на уједињење раскомаданог Српства, чување и његовање српске традиције и обичаја: „На нашим обичајима могу ни оправдано завидити далеко срећнији и напреднији народи. Они су нам праотачки аманет’’.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This