Izaberite stranicu

„На Пастернаку се, као на извору, људи могу срести, да би се поново разишли, свако напојен, свако умивен, односећи извор на себи и у себи“, писала је Марина Цветајева, за Бориса Леонидовича Пастернака, будућег лауреата Нобелове награде за књижевност. Овај руски пјесник, новелиста, романописац и преводилац упокојио се 30. маја 1960.

Рођен је у Москви у јеврејској породици, 10. фебруара 1890. године. Отац му је био сликар, а мајка пијанисткиња па је од раног дјетињства био окружен умјетношћу: пјесник је растао у интелектуалном кругу пријатеља његових родитеља: сликара, музичара, писаца. Тако се у дјетињству сретао у свом дому са Левитаном, Серовим, Скрјабином, Рилкеом и многим другим познатим умјетницима. У кући у којој је одрастао често су приређивани концерти, изложбе, читања нових књижевних дјела. У дом Пастернакових долазио Л.Н. Толстој да слуша музику коју је изводила Борисова мајка пијанисткиња Розалија Пастернак.

Борис Леонидович је најприје учио сликарство, да би се затим потпуно посветио каријери композитора. Међутим,1909. године оставља музику и уписује се на филозофски одсјек Историјско-филолошког факултета Московског универзитета. У прољеће 1912. ради усавршавања из филозофије Пастернак је један семестар провео на универзитету у Малбургу (Њемачка) слушајући предавања чувеног философа Германа Когена. И мада је философију веома успјешно студирао, послије завршетка универзитета он одлучује да се посвети књижевности.

По повратку у Москву, Пастернак се укључује у књижевне кругове, ангажујући се у симболистичким филозофским и литерарним кружоцима заједно са Мајаковским, Асејевим, Каменским. Године 1922. излази му пјесничка збирка „Живот, моја сестра“,  која му је донијела књижевно име и учинила га познатим у књижевним круговима и код читалаца. Од почетка 20-их година Борис Пастернак се све више учвршћивао као стамено поетско име међу најзначајнијим фигурама совјетске поезије.  Године 1930. излази му књига „Заштитна повеља“ а двије године касније пјесничка збирка „Друго рођење“ у којој аутор напушта футуристичку поетику и прихвата многослојност стиха и његову смисловну јасност.

Од тридесетих година прошлог вијека Пастернака скоро и не штампају. Пастернак је увијек приказивао неку врсту аполитичког модела. Стаљин га је назвао небеским бићем. „Нећемо дирати ово небеско биће“, рекао је бришући Пастернаково име с листе кандидата за хапшење која му је поднијета.

Преселивши се 1936. године у летњиковац у Переделкино, Пастернак се потпуно посвећује преводилачком раду. Преводи Шекспира, Гетеа, Бајрона, Шилера, Китса… а такође и савремену и класичну грузијску поезију. Његови преводи Шекспирових трагедија на руски језик убрајају се у најуспјелије преводе дјела енглеског генија уопште.

Круном свог стваралаштва сам Пастернак је сматрао роман „Доктор Живаго“ на којему је радио пуних девет година. Године 1956. предао је рукопис романа уредницима неколико књижевних часописа. У почетку је добијено одобрење за штампање романа, али су касније стигле забране „због негативног односа аутора према револуцији и одсуства вјере у социјални преображај“. Први пут је књига објављена у Милану у преводу на италијански језик 1957, а до краја сљедеће, 1958. године, била је преведена на 18 језика.  У СССР-у „Доктор Живаго“ штампан је тек након 30 година, 1988.

Године 1958. Борису Пастернаку је додијељена Нобелова награда за књижевност са образложењем „за видне заслуге у савременој лирској поезији и за књижевно стваралаштво на традиционалном попришту велике руске прозе“, на што су власти и естаблишмент у Совјетском Савезу грубо реаговали као на провокацију, па су услиједили невиђени притисци да се лауреат Пастернак одрекне овог највећег свјетског признања за литературу, којима је он морао коначно да се повинује. Прије него што ће се одрећи Нобелове нгараде, Пастернака су искључили из Савеза писаца, пријетило му је изгнанство из земље, у штампи су га „черечили“ као издајника отаџбине. Тек 1989. г. диплома и медаља Нобелове награде уручене су у Стокхолму пјесниковом сину Евгенију Пастернаку.

 

Борис Пастернак  УЧИ СЕ ДА ОПРАШТАШ

 

Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају,

Побеђуј зло зрацима доброте,

Придружи се без колебања онима који опраштају

Док гори звезда Голготе.

 

Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена

И срце личи на чашу пуну горких суза и јада.

Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена,

Сети се како опрашта Исус док тешко на Крсту страда.

 

Учи се да опрашташ, али не само речима

Него свом душом својом и суштином свом,

Јер само љубав снагу опраштања има,

Рођену у бдењу ноћном молитвеном.

 

Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена,

Великодушност лечи ко лек – напитак или балзам.

Крв је на Крсту за све проливена.

Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.

Приредила: Марија Живковић

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This