Izaberite stranicu

Поводом празника Светих Ћирила и Методија, тј. Дана словенске писмености и културе, разговарали смо са проф. др књижевности, Јеленом Аркадјевном Осиповом, старијим научним сарадником Руске академије наука.

Дан словенске писмености и културе, празник установљен у част просветитеља Ћирила и Методија, у Русији се, као један од ријетких празника, прославља и на црквеном и на друштвеном нивоу. Колико такав начин прославе утиче на свијест људи да схвате непроцјењив утицај Свете браће на културу словенских народа идржава?

Сада, хвала Богу, оваj дан се слави не само на друштвеном него и на државном нивоу. Међутим, главна заслуга за то припада нашем великом умјетнику, вајару, покојном Вjачеславу Кликову, коjи jе ударио темеље ове прославе и створио фонд Словенске писмености и културе. Захваљуjући њему и другим људима, коjи су били његови саборци (а међу њима и људи директо везани за руско-српске односе, као што су на примјер Jуриј Смирнов, Jуриj Лошћиц, Иља Числов у Москви, Иван Приjама у Петрограду и многи други), то се наставља и даље. А сад је то преузела држава, коjа jе наследницима Кликова одузела зграду Словенског центра. Иначе, држава jе насртала на ту зграду и раније, jош за живота Кликова, али Вjачеслав Кликов jе имао такав углед у руском друштву да му у то вријеме туђини ништа нису могли.

Говорио jе и преко державне телевизиjе, ширећи свијест о нашем словенском братству и наравно о вјери православноj, коjа је увијек била, jесте и биће главна и наjсигурниjа веза између два наша братска словенска народа. У науци је словенском идеjом био надахнут наш велики академик, слависта и етимолог XX вијека Олег Николаjевич Трубачов (1930–2002), кога су, нажалост, више знали и поштовали у Европи и Америци него у садашњоj Русиjи, мада је он био добро познат у православноj Србиjи, гдје jе наступао у Новом Саду у чувеноj Гимназиjи „Jован Jовановић Змај“, и на Приштинском универзитету управо уочи НАТО-вске агресиjе 1999. године. Ове године 21. марта, хвала Богу, конечно је постављена спомен-плоча у његову част на Институту руског jезика „Виноградов“, гдје jе академик Трубачов радио у току неколико децениjа, управо преко пута Храма Христа Спаса у Москви. што jе наравно симболично.

Тако да ми је с jедне стране жао да те идеjе Кликова на државном нивоу заступаjу сада људи коjи су раниjе били непријатељи словенске идеjе и православља, а вјероватно су и остали. Али, са друге стране, радуjем се да те идеjе сада побјеђуjу у руском друштву па чак и антируске снаге мораjу, као што видите, да воде рачуна о томе.

Међутим, постоjи нажалост и jедна негативна тенденциjа када се неки православни људи, чак и они, који себе сматраjу монархистима, често понашају као кукавице и плаше се да причаjу о тим темама храбро и отворено, као што су говорили Вjачеслав Кликов, академик Олег Трубачов, академик Игор Шафаревич и други. Па зато долази до jедне парадоксалне ситуациjе, кад је словенска ствар у питању: често храбриjе и досљедниjе дјелуjу патриотски медиjи који се не представљаjу као православни и монархистички, али много више доприносе томе него, рецимо, лист „Руски вјесник“, чиjег главног уредника је гонио садашњи демократски режим, чак му се и суди, али у исто вријеме, он никад ниjе имао довољно храбрости да заступа словенску идеjу на начин како  ју је Кликов заступао.

Нажалост, има ту различитих врста подвала кад званичну улогу преузимаjу људи који немаjу довољно храбрости, досљедности, склони компромисима с неприjатељима словенства и православља, а такви долазе и код вас, попут познатог проте Димитриjа Смирнова, коjи се ту у Русиjи ухватио не само са jудеjцима, што се jош може некако обjаснити, мада jа то лично не прихватам, него и с отвореним jевреjским христомрсцима попут новинара Владимирс Соловjева, чиjа се пакосна књига зове „Jеванђеље по Соловjеву“. Жао ми jе да код вас у име Руске цркве често долазе људи малог калибра, који се усуђују да расправљаjу о односима између двије наше братске Цркве и то са таквим великим личностима, као што jе наш драги владика Амфилохије и његов приjатељ владика Атанасиjе (Jевтић), то jест са стубовима  савременог српског православља, а ти руски, под знаком навода, гости ни издалека нису jеднаки вашим епископима. Добро би било кад би могли да дођу у Србију велики епископи Руске православне цркве, као што су митрополит Агатангел одески и измаjиљски, митрополит Вењамин (Пушкар), насљедник владике Jована санктпетербуршког и ладожског, који је сада умировљен, као и владика Атанасиjе. Митрополит Вењамин jе био и остаје велики чувар вјере православне на Далеком истоку и у исто вријеме и чувар руске државе. Велика jе његова заслуга да се не дају Jапану Курилска острва. Владика брани чистоту вјере православне а и руску земљу од кинеске наjезде, а ту наjезду, као што знате, злогласни ђакон Андреj Кураjев и њему слични сматраjу великим благом за Русиjу…

Да ли између христијанизације и примања писмености Словена од стране Ћирила и Методија можемо ставити знак једнакости, тј. да ли о правој христијанизацији Словена можемо говорити тек са доласком Солунске браће?

Наравно, ту нема никакве сумње.

Који је најстарији руски писани документ?

Ми знамо из житиjа Светог Ћирила да кад jе био на Криму донијели су му jедно Jеванђеље рускими писмены писано. То jе била, дакле, нека руска рецензиjа. Без обзира на то што су хришћани у то вријеме jош били у мањини у Рускоj земљи, jер jе то било jош прије Свете Олге, и то руско писмо jе користило као знаке неке руне, ипак се одмах присјећамо „цртица Црнорисца Храбра“ (черты и резы Черноризца Храбра). Иначе, то свједочи о наставку хришћанске традиције на нашим просторима, коjа води своjе поријекло од првоапостолских времена. Благу вијест у Руску земљу jе донио jош Свети апостол Андреj Првозвани, брат Светог апотола Петра. Па ниjе ни чудо да је то кроз вјекове одjекнуло приликом посјете Светог Ћирила Криму и другим руским земљама.

Гдје су све били познати преписивачки центри у доба Иван Грозног, који је био велики поклоник књиге?

Углавном су били у московским манастирима, али сигурно и у Пскову, гдје jе рођена идеjа Москве као Трећег Рима, али наравно и у Киjеву, на jугу Русиjе. Без обзира на католичку и униjатску власт, свето православље се сачувало и на овим просторима.

Цар Иван Грозни не само да jе био сjајан познавалац књига него и је сам значаjна фигура руске књижевности свога времена. Чак jе писао и црквене химне, као и цар Jустинијан, аутор тропара „Јединородни Сине“. Дакле, то jе био наставак византиjске традициjе, на коjу се Иван Грозни често позивао. Међутим, руска државност је чврсто повезана и са српском jуначком традициjом, коjа се одразила у богослужебним текстовима о кнезу Лазару и другим мученицима косовским. Интересанто jе да је управо за вријеме цара Ивана Грозног био осликан Архангелски сабор Московског кремља, гдје су се тада поjавили ликове српских светаца: Светог Саве, преподобног Симеона и цара Лазара.

Једна од најзначајнијих промјена у области књижне дјелатности била је замјена црквенословенског писма, тзв. грађанском ћирилицoм, коју је 1708. године спровео велики реформатор Русије цар Петар I. Каква је улога Петровске реформе писма? Шта је том реформом промијењено?

Ту можемо да направимо jедну паралелу између Петрове и Вукове реформе па jе сваком образованом Србину, посебно сваком православцу све jасно. Али за разлику од Вука, Петар Велики (кога ми Руси зовемо Петар I, а не Петар Велики), нанио jе много већу штету словенскоj и православноj традициjи и нажалост за разлику од Вука и Доситеjа, многи савјетници руског цара, а међу њима су били и свештеници (на примјер Теофан Прокопович), радили су то то апсолутно свјесно, разарујући на таj начин руску православну свијест.

И та грађанска азбука jе свакако jедан од потеза у том правцу, без обзира на сва привидна олакшања новог писма за практичну употребу. А као што знате, 1918. године jе била још jедна реформа и то много радикалниjа jер су jе спроводили отворени христомрсци и туђини, али смјер jе био исти. Темеље jе ударио Петар I. То се настављало и за вријеме царице Катарине II, коjа jе, као што знате, протјерала из Русиjе Светог Петра Цетињског. Мада се касниjе опаметила, али Свети Петар већ ниjе хтио да се врати. Мада jе заувијек остао добар приjатељ праве словенске Русиjе, коjоj jе слао своj владичански благослов.

Да ли Руси имају свог Вука Караџића?

Хвала на овом питању. Ми знамо да код jедног малог народа (мада и Срби никако нису мали у оквиру Балкана) велике личности акумулираjу у себи неколико улога. Па зато Његоша можемо упоредити истовремено и с Пушкином и с митрополитом Филаретом и са Достоjевским. Док је улогу Вука у односу на развоj књижевног jезика играо Пушкин, мада, морам признати, донио jе више користи руском књижевном jезику него Вук српском, jер захваљуjући њему, сачуван jе слој црквенословенске лексике у савременом руском jезику. На примјер, позната Пушкинова пјесма „Пророк“ писана је скоро читава на црквенословенском jезику.

Дакле, Пушкин jе реформисао руски књижевни jезик, али његова реформа ниjе пореметила континуитет традициjе. У томе је разлика. Пушкин jе био више компетентан него Вук, имао jе већи дар и ниjе имао штетне савјетнике. Рецимо утицај либерала Карамзина на Пушкина jе био знатно мањи, него утицаj Копитара на Вука. Мада личност Карамзина била jе већих димензиjа, него личност Копитара, а у неку руку и поштениjа.

Наравно Вук има своjих заслуга, а то jе несумњиво његова скупљачка дјелатност. Код нас је у тоj области добро познат Владимир Иванович Даљ, савременик Вука, етнограф, лексикограф, аутор jедноjезичног „Речника живог великоруског jезика“. И овдје се усуђуjем да кажем да jе Вук урадио више на том нивоу, упознавши читав словенски и европски културни свијет са непроцјењивим благом српске народне поезије. Интересантно је да је Вук Караџић у многоме утицао на то да су и руски научници почели да скупљаjу фолклор.

По чему се углавном разликују српска и руска ћирилица?

Руска ћирилица jе задржала старе традициjе прве словенске ћирилице, тако да је руско писмо сачувало етимолошки начин писања, док Срби имаjу фонетско писмо према познатом закону Пиши као што говориш, читаj као што jе написано. А из тога углавном произлазе и разлике у словима у нашим азбукама.

Да ли нам можете објаснити откуд ћирилица, као словенска особеност, међу неким источним народима, као што су Курди, Осетини, Туркемни, па чак постоји и дунгански кинески дијалекат који користи ћирилицу?

То jе несумњиво утицаj Русиjе и руске културе. Академик Трубачов jе писао поводом тога у своjоj књизи „У потрази за jединством. Поглед филолога на проблем пориjекла Русиjе“ сљедеће: „ниjедна заиста велика земља ниjе се завршава тамо, где се завршава њена териториjа. Знатно даље се распростире утицаj културе велике земље, и таj утицаj скоро увијек иде преко њеног jезика“.

Да ли су нам Свети словенски апостоли оставили само писмо или нешто више?

Не само писмо него и љубав према Богу и роду своме, а то двоjединство наше традициjе (jер браћа смо не само по вјери, већ и по крви), у ствари је насљеђе Светих Ћирила и Методија, које се код Срба тренутно много боље задржало. А то jе било, између осталог, толико омрзнуто од стране римске теократиjе, а и нажалост неких православних екумениста од Димитриjа Хоматиjана, коjи се борио против Светог Саве и све до руско-jевреjских теолога XX вијека, коjи су Светог Саву оптуживали да стоjи између Бога и српског народа и не даjе Србима да приђу Христу.

Како Ви са стране видите потискивање, тј. брутално протјеривање ћирилице из Црне Горе, која је идентитеска основа српског народа?

То се ради по туђем налогу, то ниjе никаква таjна. Главни организатори се налазе преко океана и на Блиском истоку, али била би кобна грешка мислити да jе оваj процес започео тек сада. Jер су то оне исте снаге задоjене двијехиљадугодишњом антихришћанском мржњом дјеловале и раниjе и преко Млетачке републике и преко Аустроугарске, а посебно за вријеме антихришћанске и антисловенске страховладе Jосифа Броза Тита. И кад jе Моше Пијаде захтијевао „да се сломи кичма српству и православљу“, српска ћирилица му jе била такође jедна од главних мета.

Разговарала Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This