Izaberite stranicu

На данашњи дан, 26. маја 2004. године лист Њујорк Тајмс је признао новинарску грешку у вези објављивања наводних података о гомилању оружја за масовно уништавање у Ираку. У ери планетарних комуникација, односно Глобалног села, рат ријечима, има велики значај у реализацији циљева центара моћи. Примјемом различитих познатих и нових метода и садржаја комуникација током рата у бившој Југославији, истакнуту улогу имали су социјално-културни, посебно психолошки фактори становништва и војски. Утврђено је да психолошки фактори производе снажне ефекте у позитивном и негативном погледу и одлучујуће утичу на осјећања људи у рату, а тиме могу бити кохезиони и конструктивни, али и деструктивни и разорни фактори. Истраживања су потврдила да такви, за људе неочекивани и ефектни догађаји, поспјешују емоције и изазивају шокове и неизвесности, а тиме буде страхове, али и наде друштвених група.

Током југословенске кризе на сцени се одвијао медијски рат нова парадигма као информативно-пропагандна димензија „рата ријечима”, карактеристичан за вербалне конфликте и конфронтације, али и конфронтације политичких снага унутар једне земље. Медијске манипулације дезинфомације, цензура, политичка пропаганда (ширење обмањујућих информација), притисци на медије  и други облици. У складу са тим, током југословенске кризе у медијима су коришћени снажни аргументи којима су Срби етикетирани као лоши момци који не поштују међународно право, људска права и слободе и врше масовне злочине над несрпским становништвом што је остао важан аргумент у сатанизацији Срба у западној јавности и послије 20 година од завршетка оружаних сукоба.

Моћне државе биле су судионик рата у БиХ, јер су ставиле властите пропагандне потенцијале, медије и дијелом оружане снаге у функцији подршке једне од страна у сукобу. Муслиманска и хрватска страна су поред тога у пропаганди ангажовале стране агенције и експерте, који су организовали и водили ратну пропаганду и психолошко-пропагандна дејства. Велике медијске кампање произвеле су сатанизацију српског народа и обезбиједиле доношење низа мјера и одлука међународних институција, којима су се, без истраге, кажњавали Срби. Тако је, након експлозије у реду за хлеб у улици Васе Мискина донесена Резолуција о увођењу санкција СР Југославији и српском народу, по бруталности незабиљежена до тада. Исто тако, након експлозије на Маркалама 1994. године, услиједило је бомбардовање српских положаја авијацијом НАТО око Сарајева, што је био преседан у употреби ових снага у Европи. И коначно, након експлозије на пијаци Маркале 1995. године, услиједило је петнаестодневно бомбардовање Републике Српске у којем су уништени сви телекомуникациони системи, радиорепетитори, центри везе и насеља, што је омогућило хрватско-муслиманску офанзиву и завршетак рата у складу са ставовима америчких генерала. Потврђено је да развој ситуације доприноси конфликтној парадигми послератног стања у БиХ које се одликује неприхватљивим политичким ставовима БиХ политичара из хрватских и бошњачких кругова, по којима је Република Српска „геноцидна творевина“, коју треба укинути. Поред тога, уз подршку неких међународних кругова се и послије више од двије деценије од завршетка рата и потписа Дејтонског споразума, у којем стоји да је сукоб у БиХ „последица трагичног сукоба у региону“, спроводи интензивна пропаганда бошњачких, хрватских и страних медија на темељима неостварених ратних циљева. Од почетка кризе медији Запада истурају аргументе о српској одговорности за злочине, организовању концентрационих логора, етничким чишћењима и др. негативне етикете. Током рата медији су снажно симплификовали садржаје у језичким порукама аргуменатима којима се оцртавала борба између: добра (Хрвати, Муслимани и Албанци, добри момци) и зла (Срби, злочинци, комунисти, једном рјечју, лоши момци); међународних права Муслимана, Хрвата и Албанаца да формирају националне државе и агресије Срба на Хрватску, БиХ и Космет; демократије (коју заступају не-Срби) и деспотизма (репресије Срба, који спријечавају демократске процесе и равноправност народа); и слобода (за које се залажу не-Срби) и неслобода, односно непоштовања људских права (од Срба над другим народима на истој територији). Злоупотреба семантичких поља кроз медије произвела је семантички терор усмјерен на придобијање реципијената за акције кажњавања Срба. Уз то пласирање најјачих аргумената на почетку поруке доприносила је њеној успјешности јер су тада примаоци били одморни и најпажљивији.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This