Izaberite stranicu

На данашњи дан, 25. маја 2006. године Савјет министара БиХ формирао је Комисију за испитивање истине о страдањима Срба, Хрвата, Бошњака, Јевреја и осталих у Сарајеву у периоду од 1992. до 1995. године.

Сарајево се налази у централном дијелу Босне и Херцеговине, на 500 м.н.в. у Сарајевском пољу тј. Сарајевској котлини, гдје доминира континентална клима. Град је окружен са неколико планина: Јахорина, Требевић, Игман, Трескавица, Бјелашница… а три познате сарајевске ријеке су: Босна, Миљацка и Жељезница. Сарајево је најважнији политички, кулурни, индустријски и трговачки центар регије већ стољећима. Заправо ово је мјесто гдје су се сударале многе културе и цивилизације.

Вјековима овај град и околину насељавају православни Срби, о чему свједоче бројни културно-историјски споменци, али и документи. Још у доба Немањића овдје су се градиле православне цркве, нпр. Стара црква на Башчаршији је из XIV вијека. Најездом Турака из Мале Азије у средњем вијеку, све хришћанске земље на Балкану падају под њихов утицај и постају дио Османлијског царства. На Берлинском конгресу велике силе дозвољавају Аустроугарској монархији да окупира Босну и Херцеговину, а 1908. године и да је присвоји. У Сарајеву су Младобосанци извршили Видовдански атентат 1914. године на аустријског надвојводу Франца Фердинанда након чега је почео Први свјетски рат. Након завршетка Првог свјетског рата створена је прва јужнословенска држава –  Краљевина СХС, а Сарајево је припало Дринској бановини. У Другом свјетском рату Сарајево ушло у састав ткз. НДХ у којој је усташки режим Анте Павелића спроводио геноцид над Србима, а Сарајево није поштеђено. Десетине хиљада Сарајелија су убијене или пак одвођене у концентрационе логоре. На тај начин промјењена је национална структура, одосно Срби су постали мањина. Послије рата о злочинима над Србима се морало ћутати, јер југословенска тајна полиција УДБ-а је забрањивала приче о злочинима над Србима и прогањала сваког ко би јавно причао о томе.

Увођењем вишепартијског система 1990. године  дошло је до пораста иредентизма и економске кризе. У западним дјеловима СФРЈ побиједиле су сепаратистичке снаге, које су довеле до распада Југославије у љето 1991. године, а Босна и Херцеговина је запала у дубоку политичку кризу. Ситуација се додатно закомпликовала када су 6. априла 1992. године земље Европске заједнице и САД признале незавносност Босне и Херцеговине. Исти дан кренуле су барикаде у Сарајеву и прогон Срба. У Дејтону, новембра 1995. године потписан је мировни споразум и престанак рата а Сарајево је припало муслиманској-хрватској федерацији БиХ. То је довело до исељавања преко 150.000 сарајевских Срба у марту 1996. године, који нијесу жељели да чекају муслиманске власти. Сарајевски Срби су ексхумирали чак и гробове.

Током 1992-1996. године у Сарајеву је убијено најмање десет хиљада Срба. О свему овоме постоји бројни докази и обимна документација. Деведесетих је у главном граду БиХ било 150.000 српских житеља, а сада их је неколико хиљада. Над несретном судбином хиљада сарајевских Срба и преко стотину хиљада изгнаних деценијама је надвијена сјена „града жртве” због које су патње српског народа у том граду остале скрајнуте, а збивања у ратном Сарајеву до данас умногоме замагљена. Покушаји да се расвијетле страдања Срба остали су неуспјешни. Свједочанства преживјелих логораша из сарајевских логора или меморијали за жртве спорадично подсјете на страхоте из ратних дана.

Будући да се судски епилог за српске патње у Сарајеву тешко може очекивати, а ни воље да се комисијски истражи тај период није било, Република Српска је, уз негодовање међународних представника, формирала међународну Комисију за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године. За РС прокламовани циљ је доћи до пуне и непристрасне истине као основе за помирење, док у Сарајеву у томе виде намјеру српских власти да испишу властиту верзију историје. Влада Федерације БиХ никада није спровела одлуку Дома за људска права БиХ да истражи страдање Срба у Сарајеву. Комисија Савјета министара БиХ из 2006. године доживјела је фијаско. Умјесто да пописује жртве, кренула је да се бави материјалном штетом. При томе, та комисија није била фокусирана на страдања Срба, већ Срба, Хрвата, Бошњака, Јевреја и осталих.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This