Izaberite stranicu

На данашњи дан, 23. маја 1949. године основана је Савезна Република Њемачка, са Боном као главним градом.

Након слома национал-социјалистичког режима 1945. године, тадашњи Трећи Рајх је престао да постоји. Њемачка је подијељена на четири окупационе зоне: америчку, британску (са пољским, белгијским, норвешким трупама), француску (са луксембуржанским трупама) и совјетску. Боном је управљала заједничка команда западних снага, док је Берлин био подијељен на четири зоне. Убрзо су три окупационе управе западних савезника, формирале јединствен блок. Као последица ове подјеле, засноване на идеолошким основама формирана је Савезна Република Њемачка, познатија током Хладног рата као „Западна Њемачка“. Насупрот њој, на истоку је креирана Њемачка Демократска Република (ДДР), која је била дио Варшавског пакта и такозваног источног лагера који је током Хладног рата предводио СССР. Западни савезници су били свјесни чињенице да не могу дуго, војним средствима контролисати Западну Њемачку. Стога су циљано стварали предуслове за креирање политички независне државе, али са ограниченим војним суверенитетом. Процес денацификације у Западној Њемачкој је био темељан и очито успјешнији него у Источној.

Чињеница да је модел либералне демократије и данас, готово три деценије од уједињења „двије Њемачке“ далеко корјенитији у њеном западном него источном дијелу, условљена је тиме што су Њемци у ДДР-у провели готово 45 година у тоталитарном, комунистичком друштву, а претходно живјели у Трећем Рајху, крхкој Вајмарској Републици и деценијама у милитаристичким оквирима Пруске, чији је систем владања био битно другачији, директнији, а неријетко и суровији, у односу на њемачке државице на западу и југу свегерманског простора. Овакав историјски развој, узрок је успона и успјеха прототалитарних, сушто лијевих или сушто десних опција  На истоку, процес денацификације је био суштински другачији у односу на запад. На западу је процес водио спознаји злочина не само административног апарата, безбједносних служби и специјалних јединица Трећег Рајха, већ одговорности чињењем, саучествовањем у злочинима или нечињењем и прећуткивањем злочина много ширих друштвених слојева. Са друге стране, на истоку је за злочин кривљена Националсоцијалистичка њемачка радничка партија Адолфа Хитлера, док су шири слојеви прије представљани као жртве, него као директни и индиректни саучесници. Узрок томе био је тоталитаристички принцип, гдје је новим, комунистичким властима у принципу одговарао опстанак система који увијек поставља друштво/државу/идеологију/партију испред појединца, чак тако изражено да сам појединац може бити жртвован без већег отпора шире заједнице, а све јер се и његова жртва представља као залог за опште добро. Управо у овој чињеници, као и историјском развоју истока који тек у оквиру СР Њемачке, током последњих 29 година континуирано функционише у либералној демократији, што је пређашње ријетко искуство источноњемачких области, треба тражити узрок вишем степену популарности неонацистичке Национал-демократске партије, постојању неформалних неонацистичких група које су активније и масовније у градовима истока него југа или запада Њемачке, али и популарности антинацистичке, али апологетски према комунистичком режиму настројене партије.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This