Izaberite stranicu

На данашњи дан, 21. маја 1989. године кинески студенти који су окупирали централни пекиншки трг Тјенанмен тражећи реформе, одбацили су захтјев владе да се разиђу.

У априлу 1989. године на пекиншком тргу Тјенанмен почели су народни протести у име демократије и људских права, предвођени студентима, који су трајали седам недјеља, прије него што их је почетком јуна 1989. године силом угушило кинеско конзервативно државно руководство. Када је преминуо бивши генерални секретар кинеске Комунистичке партије Ху Јаобанг, који је важио за либералног реформатора, хиљаде студената и интелектуалаца су, у знак жаљења за њим, изашли на улице Пекинга и тако започели мирне протесте на највећем тргу на свијету. Протести су брзо задобили широку подршку градских становника и разоткрили дубоке подијељености у кинеском политичком руководству. Између априла и јуна 1989. године, милион младих људи, радника и сељака изашло је на трг Тјенанмен, захтијевајући демократију и протестујући против корупције, све док кинеске власти на њих нијесу послале војску и тенкове. Тада је убијено на стотине, а можда и на хиљаде младих људи, од којих су неке прегазили тенкови. Кинеска влада никада није у потпуности објелоданила што се тада догодило, а протесте је назвала „контрареволуционарном побуном“.

Повода за демонстрације било је неколико – прије свега је то била смрт Јаобанга, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца, а споран је био правац политичких и економских реформи. Универзитетски студенти који су се окупили на тргу Тјенанмен у знак жаљења за Јаобангом такође су изразили незадовољство због инфлације, ограничених изгледа за изградњу каријере и корумпираности партијске елите. Тражено је, такође, да влада буде одговорна, а захтијеване су и економске реформе, слобода штампе и говора, као и поновно успостављање радничке контроле над индустријом. На врхунцу протеста, око милион људи било је окупљено на тргу Тјенанмен, организован је и штајк глађу, а демонстрације су се до средине маја прошириле и на око 400 градова широм Кине. Влада је у почетку заузела помирљив став према демонстрантима, али су се напослијетку кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски званичници одлучили на примјену силе, те су партијске власти прогласиле ванредно стање и у Пекингу мобилисале чак 300.000 војника. Кинеска влада је на међународном плану оштро осуђена због примјене силе против демонстраната, а владе западних држава наметнуле су јој економске санкције и ембарго на испоруку оружја.

Након примјене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржавалаца, угушени су остали протести широм Кине, протјерани страни новинари и спроведена стриктна контрола над извјештавањем о догађајима у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбједносне снаге су појачане, а званичници који су са наклоношћу гледали на протесте били су деградирани или суспендовани. Џао Цијанг, бивши секретар Комунистичке партије, послије протеста на тргу Тјенанмен избачен је из партије и стављен у кућни притвор, а њега је замијенио Ђијанг Цемин. Политичке реформе су у великој мјери обустављене, а економске нијесу настављене све до 1992. године. Кинеска влада до дан данас забрањује да се о протестима расправља у било ком облику или да се обиљежава сјећање на њих, а због недостатка података из Кине многи аспекти догађаја остали су непознати или непотврђени, док се процјене броја убијених крећу од неколико стотина до неколико хиљада.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This