Izaberite stranicu

На данашњи дан, 20. маја 1941. године Италија је анектирала Боку Которску и дио Дубровачког среза и ту своју творевину назвала Провинција Бока Которска. Цивилну управу обављао је префект подређен гувернеру за Далмацију. Подручје Улциња, Тузи, Плава, Гусиња и Рожаја припојено је тзв. Великој Албанији, творевини насталој под протекторатом Италије, а на осталом дијелу Црне Горе, италијански фашисти су покушали да створе „независну државу“.

Петровдански сабор је била скупштина одржана 12. јула 1941. у сали Зетског дома на Цетињу од стране присталица стварања „независне државе“ Црне Горе. Сабор је прогласио поништење одлука Подгоричке скупштине и прогласио обнову Краљевине Црне Горе, али његове одлуке никад нијесу спроведене. Дио Црногорске федералистичке странке је  формирао Привремени управни одбор, који је касније прерастао у Централни национални комитет за ослобођење и успостављање независне Црне Горе. Команда италијанских окупационих снага и Централни комитет су образовали Привремени административни црногорски комитет од 13 чланова, који је и формално преузео власт од бана Зетске бановине Блажа Ђукановића. Сепаратисти су долазак италијанског окупатора и рушење Краљевине Југославије оцјењивали као ослобођење поробљеног црногорског народа од српског угњетавања. Долазак на Цетиње италијанског краља Виторија Емануела, ожењеног Јеленом, кћерком посљедњег црногорског краља Николе, средином јуна 1941. године сепаратисти су користили за приказивање Итаалијана као ослободилаца и пријатеља Црне Горе. Командант италијанске војске у Албанији чије су трупе запосјеле Црну Гору, наредио је стварање Цивилног комесаријата за Црну Гору, као органа врховне власти. Високи цивилни комесар је био врховна власт у Црној Гори. Почетком маја 1941. Италијани су распустили Привремени административни црногорски комитет, па је умјесто њега је цивилни комесар Серафино Мацолини именовао Савјетодавно вијеће Црногораца. Почасни предсједник Вијећа постао је Михаило Ивановић, а предсједник Јово Поповић, бивши црногорски министар у Лондону. Задатак Вијећа је било припрема за проглашење Краљевине Црне Горе. Савјетодавно вијеће је предложило да пријесто Црне Горе понуди Михаилу Петровићу Његошу, али је он то одбио. Међу водећим личностима на Петровданском сабору био је Секула Дрљевић. Усвојено је да број делегата буде 65 (према некадашњем црногорсвом уставу). Предсједник Сабора је био Михаило Ивановић.

Краљевину Црну Гору, само по имену, покушали су да обнове фашисти и црногорски сеператисти 1941. године. Послије окупације Краљевине Југославије, услиједило је њено разбијање стварањем нових држава под протекторатом нацистичке Њемачке, фашистичке Италије и њихових савезника на Балкану. Италијански фашисти су покушали да доведу на пријесто унука краља Николе, принца Михаила Петровића Његоша, али је велики патриота и човјек од части одбио окупаторску круну, па је умјесто ње одабрао ратно заточеништво у нацистичким логорима. Окупацијом Црне Горе почело је њено комадање. Сепаратисти су према туђим и давно пројектованим плановима са фашистима кренули у промјену бића Црне Горе, пропагирајући народносну индивидуалност и национално-ослободилачку еру. Позивајући се на хиљадугодишњу културу и државну независност истичу да имају “своју књижевност, свој језик, своју вјеру и своју умјетност”, па и “своје геније, симболе и светиње, заставу и своје народно име”. Тврде да се етнички формирао посебни “црногорски народ”, пропагирају импортовану и стару теорију да Црногорци нијесу Срби. Позивају омладину на “националну изградњу и уздизање”, ако желе да имају “слободну Црну Гору”. Умјесто државне (народне) заставе тробојке, из времена књажевине и краљевине Црне Горе, наметнута је црногорска ратна застава – алај барјак. Потом је стигла наредба о забрани постојећих уџбеника у свим основним и средњим школама. Српски, који је био званични језик, преименован је у црногорски. Услиједила је промјена назива улица. Секула Дрљевић  је постао сепаратистички вођа, који је у окупирану Црну Гору дошао из усташке НДХ, а лист “Зета” тада је објавио вијест да ће свим црногорским градовима, селима и планинама одјекнути глас његове пјесме: “Вјечна наша Црна Горо”.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This