Izaberite stranicu

„Новости“ са нашим сународницима који опстају упркос великим одрицањима и муци. Најгоре је млађим генерацијама којима су вршњаци Албанци узурпирали једино игралиште

ОВДЕ је живот заиста тежак. Јер осим тога што смо у тотално албанском окружењу и од већих српских средина попут Грачанице и Косовске Митровице удаљени готово стотину километара, немамо никакву заштиту – каже школски педагог из српског дела Ораховца који је са 39 лета овде основао породицу и ту жели да остане, упркос одрицањима која захтева живот у изолацији. – Тешко је када знаш да си ограничен у кретању и говору, а ми тако живимо већ две деценије и, признајем, ту муку све теже подносимо. Зато овде опстају и остају само они најупорнији и најспремнији.

Каже и то да у доњи, албански део града залазе само када баш морају. Иако их обично препознају, комшије Албанци често не желе да им одговоре на српском, нити да их услуже у продавници, а неретко се суочавају и са псовкама…

– Ми албански углавном не говоримо, а некада је чак и у њиховим породицама била традиција да говоре на српском – наставља саговорник „Новости“ који баш и није вољан да открива идентитет.

Он је супругу Јелену из Зубиног Потока упознао током студија у Косовској Митровици, љубав их је спојила и довела у Ораховац, па данас имају и трогодишњу ћеркицу.

– Овде смо оформили породицу и планирамо да останемо – каже једна друга Јелена, мајка малишана од десет и три године и једног од осам месеци.

И остали ретки саговорници, јер су мештани углавном невољни да говоре за јавност, истичу забринутост због чињенице да се део стихијски сужава на простор око цркве и пречник од неколико стотина метара…

– Колико год да је нама старијима тешко, ми смо навикли на трпљење, а најтеже је деци јер су им мали Албанци, поучени од одраслих, узурпирали игралиште, које им је било једино место за окупљање и игру – вели један средовечан човек, који не крије да највише брине за будућност свог тринаестогодишњег сина.

– Осим испред кућа и овде крај школе, више немамо где да изађемо – каже дванаестогодишњи Валентино Матић, док његов вршњак Урош Грковић понавља да их албанска деца често псују и провоцирају.

Старији човек из дворишта, недалеко од цркве, каже да се одупиру колико могу. Јер, све док их је овде у било ком броју, знаће се да српски Ораховац живи. Дуго памти, па вели како је уверен у то да ће недаће са којима је суочен српски народ на Космету нестати, само треба имати стрпљења…

И, док се од некадашњих 3.500, број Срба у Ораховцу сада свео на око 300, у суседној Великих Хочи око 500 наших сународника живи у својеврсном гету.

– Поред ризика на саобраћајницама и путу којим се долази од села, посебан проблем нам је и недостатак посла, због чега нам млади одлазе из завичаја – истиче представник Срба из овог места Негован Маврић, објашњавајући да овдашњи људи углавном живе од пољоприврде и неких видова примања из Србије.

Каже и да им, због већег броја старијих мештана, недостаје и лекара, па и медицинских сестара…

И монахе у оближњем манастиру посвећеном Светим врачима Козми и Дамјану нико не штити, па су препуштени сами себи, иако у њиховој светињи помоћ неретко траже и Албанци!

БИВШИ МЕТОХ ХИЛАНДАРА

Велика Хоча припада општини у Ораховцу, због чега су житељи обе средине упућени једни на друге. У овој енклави, која је позната као некадашњи метох Хиландара, са темељима некадаших 13 цркава од којих је „жива“ само богомоља посвећена Светом Стефану из 14. века, у центру села – посебну атракцију представља и Дечанска виница из које је некада, по предању, вино посебним цевоводом допремано до одаја цара Душана у Призрену.

ЖЕЉЕ

Осим школе са педесетак ђака, житељи Ораховца имају још само пошту, амбуланту и неколико продавница, а до најближих српских средина у Метoхији – Гораждевца, Грачанице и Косовске Митровице – одлазе аутомобилима са „косовским таблицама“. Недостају им српска штампа и српски мобилни оператери…

Извор: Новости

Pin It on Pinterest

Share This