Izaberite stranicu

Поред Лазе Лазаревића Шабац је у 19. вијеку дао још једног великог приповиједача  српског реализма, који је рођен исти дан кад и Лазаревић, 13. маја, али десет година касније, дакле 1862 – Јанко Веселиновић, који се сматра једним од најплоднијих српских приповедача, с обзиром на остварени опус. За двије деценије књижевног стваралаштва објавио је 127 приповиједака, два романа, два незавршена романа, два започета романа и два позоришна комада

Породица Веселиновић је у Мачву доселила из Херцеговине у 18. вијеку. Јанко  је рођен  у Црној Бари 13. мај 1862. Отац му је био свештеник Милош Веселиновић. Нније ни чудо што Јанкове успомене на цркву провијајавају кроз његова дјела, ако она приповијетке „Недеља“: „Опростите и мени и заносу моме, јер се данас враћам своме детињству! Миле успомене лебде око мене као лаки лептири, па ми се разастрле пред очима као каква велика башта, препуна шареног, мирисног цвећа… И, гледећи све то, сећам се своје детињске цркве, сећам се како се у груд’ма мојим зажегао један пламен који ме је и грејао и греје и кога не могоше загаснити ни све бујице бурнога живота што прејурише преко главе моје… Још ми – чини ми се – одјекује у уву први сребрни звук са белога звоника који је подигао очи моје плавоме небу, а душу као кад изнео високо, више од оних сјајних звездица…“

Јанко је основну школу  завршио у Глоговцу, а затим четири разреда гимназије у Шапцу. Потом је уписао богословију, коју није завршио, а затим учитељску школу, коју такође није завршио. Ипак са непуних 18 година био је учитељ у Свилеуви, а онда је распоређен у село Костур код Пирота.

Први покушај штампања приповиједака 1886. године завршио се неуспјехом. Уредник „Мисли“, вратио му је рукопис са савјетом „да се млади уча овога посла окане“. Обесхрабрен Веселиновић хтио је да спали све своје рукописе. Од тога га је одвратио драг пријатељ Јова Алексић, унук хајдук-Станков.  Једно вријеме Веселиновић је био и помоћник главног уредника листа „Српске новине“, одакле потиче и његово велико пријатељство са главним уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник више листова. Због критика власти, био је више пута у затвору.

Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од које је и умро. На његовој сахрани су били чак и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, који су због тога допутовали из Мостара.

Написао је преко 30 књига, међу којима су најпознатије приповијетке „Слике из сеоског живота“, „Пољско цвеће“, „Адамско колено“, „Божја реч“, „Рајске душе“. „Зелени вајати“ и многе друге. Аутор је позоришног комада „Ђидо“, а његов најпознатији роман је свакако „ Хајдук Станко“, који је објавио 1896. године у Београду. „Хајдук Станко“ историјски је роман подијељен на три дијела: Одметник, Осветник, Бесмртник. У роману Веселиновић описује Први српски устанак у свом мјесту. Роман је наишао на позитивне реакције критике и публике, али је неслућен успјех постигао тек послије Другог свјетског рата. До 1963. године роман је доживио 24 издања. Преведен је на многе свјетске језике. Иначе, Веселиновић је роман „Хајдук Станко“ посветио Николи Тесли. Нажалост, од 1945. до 1990. на цијелој територији СФРЈ изашло је преко 50 издања овог романа, али ни у једном се није налазила посвета Тесли. Она се међу корице књиге враћа тек средином деведесетих година прошлог вијека.

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This