Izaberite stranicu

На данашњи дан, 11. маја 1949. године Израел је примљен у Уједињене нације. Територија „свете земље“  једна је од најконтинуираније насељених дјелова планете Земље, а Јевреји су на њој живјели, поуздано се зна, од почетка другог миленијума прије нове ере, па све до почетка првог миленијума нове ере. За то вријеме су на њој  бројна краљевства успостављали, губили и обнављали. Расељавани су и враћали су се из ропства. Међутим, догађаји од прије двије хиљаде година налазе се у срцу проблема у коме се данас налази простор Блиског истока, а конкретно Израел и Палестина. Римско царство владало је овом територијом већ стотинак година у том тренутку, на овај или на онај начин, када су Хебреји 66. године подигли устанак. Овај рат, као и устанак педесетак година касније, ефективно је очистио Јудеју од Јевреја: они који нијесу прогнани су побијени – неки извори говоре и о пола милиона мртвих. Остала је само мала, занемарљива група овог народа. Наредних двије хиљаде година смјењивали су се Рим,  Византија, Арапи и Турци. Британска империја стиже 1917. године.

Ново усељавање Јевреја у Палестину почиње већ у XV и XVI вијеку. Међутим, први крупни талас почиње тек са развојем ционизма као политичког покрета у XIX вијеку: Поменута идеологија тражила је повратак народа Израиља у „обећану земљу“ и успоставу јеврејске државе, а име је добила по Сиону, синониму за Јерусалим. Током Првог свјетског рата, британски министар спољних послова Артур Балфур обећао је Свјетском јеврејском конгресу државу у Палестини која је у том тренутку била под управом Отоманског царства и на којој су у том историјском моменту огромна већина била палестински Арапи. Како су се умножавали погроми над Јеврејима у Европи, убрзавао се и процес њиховог насељавања у Палестини: између 1904. и 1914. године стигло је 40.000 људи, и то претежно ортодоксних.  Раст нацизма и антисемитизма на Старом континенту довео је до новог, огромног досељавања Јевреја, што је полако почело да забрињава Арапе и изазвало устанак Палестинаца против британске управе 1936. године, који је трајао до 1939. године. Са друге стране, због жеље да остану у добрим односима са муслиманима на Блиском истоку, Британци су донијели тзв. Бијели папир, који је ограничио уплив Јевреја у Палестину. Ипак, и поред свих забрана које су Енглези покушавали да спроведу, Јевреји су чинили 33 одсто укупног броја становника овог подручја на крају Другог свјетског рата, иако су заузимали тек мали дио територије. Јеврејске паравојне формације почеле су своју активну борбу за независност, а против енглеске окупације. Генерална скупштина Уједињених нација је 1947. године формирала комитет чији је циљ био изналажење рјешења будућности Палестине. Исте године представили су свој извештај који је подразумијевао формирање јеврејске државе, палестинске државе и Јерусалима као слободног града под међународном управом и извештај је усвојен као званични предлог УН. Јевреји су прихватили предлог и славили на улицама својих градова. Арапи су га одбили. Истог дана почео је грађански рат.

Тако је почела спирала насиља. Појединачни конфликти Израела са својим сусједима могу се посматрати и као различите фазе једног те истог сукоба који и даље букти. Године 1956. био је рат на Синају, шездесетих рат због воде, 1967. године Шестодневни рат, 1982. године рат у Либану, као и 2006. године, затим рат у Гази двије године касније. Јевреји који живе у дијаспори се моле са ријечима „Догодине у Јерусалиму”. „Догодине у Јерусалиму“ покреће заједничку тему у јеврејској култури о жељи за повратком у обновљени Јерусалим, и служи као подсјетник искуства живота у прогнанству.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This