Izaberite stranicu

Књига – спис „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића настала је за вријеме његовог заточења у логору Дахау, а сачињава је низ владичиних порука српском народу.

Пише: Крсто Станишић

Људи су, каже Николај, осилили због дјела руку својих. Направили су машине, градове, фабрике, и помислили да је то све без Бога, а не питају се у чијем дому су све то направили и гдје то користе. Николај каже – научни проналасци су дар од Бога, али је до човјека што некад све то користи за убијање и разарање. Николај размишља – шта
је све Христос учинио за Европу. Учинио је, каже, да се освети и просвијетли, и очисти од незнабоштва и идолопоклонства. Европа се хвалила хришћанством као својим најдрагоцјенијим насљеђем и највећим достојанством. Слављење Христа и проповиједање Христа свим континентима и свим народима, то је била Богом одређена мисија европског континента. Без Христа, Ев ропа би, каже Николај, била најсиромашнији просјак и најбезочнији пљачкаш овог свијета. Они, који друге народе виде као ниже од себе, немају способност мисије у спасоносном смислу, већ само намећу сурови јарам варварски. Христос говори Европи да је она у Његово име крштена и да треба да остане вјерна Њему и Његовом Јеванђељу. Уколико се оглушимо и не будемо вјерни – вратиће се прехришћански варваризам у стоструко већем ужасу.

Само кроз сродство с Богом може се појмити сродство људи. Основна читанка хришћанске вјере је немати злобе у срцу и немати лажи на језику. Ако је срце испуњено злобом, не може језик говорити правду, говори Николај. Злоба и лаж су двије паликуће које су произвеле пожар цијелог свијета у два свјетска рата. Те паликуће радиће на томе да изазову и трећи свјетски пожар, страшнији од ова два ранија. Књига „Кроз тамнички прозор” има своју пророчку димензију кроз бројне поруке. Те поруке више су као визија или констатација последица погрешних приступа који су у европској култури настајали и са одушевљењем прихватани, а потом са разочарањем одбацивани. Николај, поводом друштвених, религиозних, правних и свих егзистенцијалних питања, афирише максимално христоцентрични приступ. За њега је недостатак тог приступа Европи донио несрећу и ужас не само у вријеме ратова већ и у миру. Мисли које Николај има поводом српског народа су апологија жртве, похвала човјеку који подноси невоље као праведни Јов. На више мјеста он свој народ упоређује са Христом који је распет на Крсту. Његова љубав према српским светитељима исказује се молитвено. Моли да посредују да се нико не одврати од вјере у Бога, макар и по цијену да се изгуби земаљско царство. Косовски завјет је приступ христоцентрични и витешко страдални. Путник сам и гост на овој земљи – говорили су стари; то је била њихова визија и осјећање живота.

У Библији се помињу небројени путеви: пут свети и несвети, пут правде и неправде, таме и свјетлости, милости и пакости, спасења и пропасти. Кроз цијелу историју српског народа, поготову од Светог Саве, прави пут је свети, уски пут, а супротно томе је широки пут неправ де и пропасти. Николајево родољубље је истакнуто и на корист других народа, који су чак били непријатељи. Када критикује силнике овог свијета – он нема мржњу, већ храброст да каже што мало ко други смије. Има и данас таквих који се плаше
да помену Николаја у свијету нових моћника и силника, али, управо баш данас, такав свијет може много да научи из књиге „Кроз тамнички прозор”. Они које је највише
критиковао, западноевропско човјечанство, њему је, још за живота, исказало поштовање и благодарност. Добијао је на поклон грађевине које су данас православни храмови у центру највећих градова Европе и Америке. Николајев однос према народима и Европе и Азије био је апостолски, у смислу Христове заповијести: „Проповиједајте свим народима у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.”

Приредила: Петка Луковић

(Крај)

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This