Izaberite stranicu

Анкетирани средњошколци који су учили грађанско васпитање не желе у ЕУ, не верују у државне институције и махом се информишу путем интернета, показало је истраживање грађанских иницијатива у Србији.

Час веронауке у Петој београдској гимназији. Вероучитељ поставља питање: “Колико вас је заинтересовано за политику у Србији”? Две ручице несигурно се дижу у ваздух.

На часу грађанског васпитања, исто питање, сличан одазив.

Неки од њих већ имају право гласа, неки кажу да су редовни учесници протеста, други се хвале да имају намеру да се у животу озбиљно баве политиком. Ипак, већину политика не интересује баш нимало.

Организација Грађанске иницијативе питала је, између осталог, средњошколце у Србији да ли су информисани о политичким збивањима у својој земљи, како се информишу, да ли би се дружили са особама друге националности.

Истраживање показује да се са Албанцима никада не би дружило 36 одсто младих, а по петина испитаних никада не би била пријатељ са Хрватима и Ромима.

Исидора Куленовић, ученица четвртог разреда, међутим, сматра да је њена генерација спремнија да рашири руке и да се друже са било ким.

Међутим, Ана Кошутић, ученица трећег разреда, препричава догађај када је са другарицама ишла у град и када је наишла група људи са тамнијом кожом: “Онда је једна другарица замолила да пређемо на другу страну улице јер се улашила иако су то наши вршњаци.”

Ђорђе Мрђен, ученик другог разреда, није одушевљен идејом да се дружи са припадницима других националности.

“Ја сам био у додиру са свим народима и једноставно у разговору са њима, о свакодневним темама, на крају се све заврши на политици или историји, што мене јако узнемирава. Ја сам информисан о таквим стварима и једноставно не могу да запоставим неке чињенице из историје у разговору са Босанцима или Хрватима. Са Албанцима је немогуће разговарати тренутно због политичке ситуације.”

Професор грађанског васпитања Михајло Арсенијевић каже да ученицима после ксенофобичних испада скрене пажњу да у истом том тренутку сличне ставове о њима има неки њихов вршњак у земљи поред и да замисле како би се осећали да о њима неко тако слично говори.

Ирена Јепурановић, ученица трећег разреда, каже да су ученици заиста учени да не буду ксенофобични:

“Али друштво нам намеће да се дистанцирамо, ограђујемо од таквих људи.”

Ђорђе, међутим, сматра да су у Србији превише заступљена мишљења мањине: “Много се више заступају њихова права и ја то видим на својој кожи. То угрожава нас, већину, јер ми немамо свој глас иако би то требало.”

Вероучитељ Стеван Јовановић каже да се труди да на часовима код деце развије алтруизам:

“Трудим се да им развијем осећај да је други човек – човек, а да је све друго секундарно.”

У овој гимназији професори веронауке и грађанског васпитања кажу да се међусобно допуњују. Њихови ђаци неретко прелазе са часова грађанског на веронауку и обратно са сличним или истим питањима.

Професоре не изненађује податак да само 11 одсто младих сматра да је веома важно да Србија уђе у ЕУ, а чак 25 одсто сматра да то није нимало важно.

Ирена каже да за Србију нимало није важно да постане чланица ЕУ.

“Кад бисмо постали чланица ЕУ, народ би се исељавао све више и нико не би остао овде. Друштво би пропало, а шта је земља без свог друштва? Без народа?”

Радмило Томић, ученик трећег разреда, сматра да Србија има много већих проблема од уласка у ЕУ.

“Треба да уредимо сопствену државу пре него што кренемо да размишљамо да будемо део нечег интернационалног.”

Већина младих са којима смо разговарали кажу да углавном не гледају телевизију, а информације, како кажу, највише воле да траже сами.

“Право да вам кажем, не могу да верујем ни свему што прочитам”, каже Исидора.

Ана објашњава да се највише окреће интернету, јер телевизијама не верује.

И Ђорђе се највише информише преко интернета.

“Прво чујем вест на телевизији, онда је процесуирам, одем на компјутер и погледам на интернету других медија како је то презентовано. Није да не верујем, него верујем да сваки медиј заступа нечији интерес у том смислу желим да погледам интересе сваке партије.”

Средњошколци највише верују себи, родитељима, пријатељима и верским институцијама. У судове, парламент и владу немају много поверења.

Ана нема нимало поверења у државне институције.

“Видим и чујем нешто на вестима, а онда дођем у школу где ми прокишњава кров на трећем спрату и размишљам: ако је све тако добро као што се каже у вестима, како онда да нама прокишњава кров у школи?”

Бојана каже да јој се не свиђа то што се у Србији не поштују закони.

“Имамо законе такви какви су, али која је поента да их имамо ако се не поштују. Не само закони него и устав.”

Професор грађанског васпитања каже да је тешко предавати предмет у којем се теорија толико разликује од праксе.

“Ако ви предајете како држава треба да функционише и шта је грађанин, које су његове надлежности, надлежности суда, како треба да функционишу одређени органи, а они виде да то није тако у пракси.”

Вероучитељ има вере да ће ова деца повратити поверење у институције.

“Мислим да су то деца која ће наследити и заузимати позиције у државним институцијама и они су ти који треба да поврате поврење генерација које тек долазе. Мене радује када видим да су деца одушевљена политичким идеалима, вредносним, само треба да им помогнемо да се не разочарају.”

Извор: РТС

Pin It on Pinterest

Share This