Izaberite stranicu

Књига – спис „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића настала је за вријеме његовог заточења у логору Дахау, а сачињава је низ владичиних порука српском народу.

Пише: Крсто Станишић

 

Многа питања која су поменута у књизи „Кроз тамнички прозор” опште су позната свим традицијама и само је разлика у томе што су та питања код Николаја заоштрена до максимума. Кад неко отпадне од Христа – то је, по њему, најстрашније зло. У самом хришћанском свијету дешавају се отпадништва у размјерама апокалиптичког карактера и владика Николај највише анатемише лажне усрећитеље рода људског. Многи хришћани, каже владика Николај, нијесу се сјећали да постоји Бог, док се није дигао вихор свјетског рата. По њему, бич рата је учинио да људи благодаре Богу више него што је то било у вријеме благостања. Због охолих и грабљивих бивају ратови. Страшни дан Господњи долази када се погазе свети завјети и кад се изгуби благодарност за вјечно спасење. Питање благодарности Богу Николај наглашава и у случају кад се добија и кад се губи. Он наводи ријечи Светог Јована Златоустог, који каже да онај ко поднесе невољу са благодарношћу Богу – прима вијенац мученички и да ништа нема светије од језика који у несрећи уздиже благодарност Богу. По њему, Југославија, иако млада држава, пропала је због греховне старости и престарелости.

У исповједном исказу из логора у Дахау, Св. владика Николај истиче блаженство о чистоти срца. Све мисли у књизи „Кроз тамнички прозор”, које су као нека ерупција букнуле да се објасни узрок пакленог стања у којем се нашла тадашња Европа, су позитивне мисли – јер им је у основи идеја о блаженству – која је истина саме Христове проповиједи. Он каже да се људи више брину за спољашњу чистоћу која се одржава водом а унутрашњу, скривену чистоту, никако не одржавају. Прашњаво тијело може се умити водом, док се душа од греховне нечистоте може умити само сузама и молитвом. Као примјер беспрекорне чистоте душе и тијела, Николај наводи Пресвету Богородицу.

Владика Николај бурне и страшне ријечи користи за све који чине зло, али, као монах и велики зналац духовних закона, то што мисли ставља у функцију Христове Бесједе на Гори. Кад се више удубимо у ово дјело, откривамо да је Николај имао храбру поруку против свијета и свјетовнога духа, који је у два свјетска рата уништио милионе људи. Али, још више, имао је поруку за оне који нијесу од таквог свијета, за оне који су невино страдали. Та порука је код владике Николаја окићена свим примјерима Старога и Новога завјета. Помињу се Авељ, Јосиф, пророци: Исаија, Јеремија, Јона, Данило, цар Давид, Претеча и Крститељ Јован. У Новом завјету, Голгота и Крст Христов су двери кроз које ће проћи милиони намучених и убијених. Николај помиње и архиђакона Стефана и свете апостоле, помиње и великомученика косовског, цара Лазара.

Као пастир који живот свој полаже за вјерне, Николај све своје поруке пише са становишта опстанка Цркве. Он каже: „Црква је важнија од свега осталога. Знате ли да ви нијесте своји него Божији и да се пазите од сваке нечистоте у дјелима, жељама и у помислим”.

Стање свијета у којем се човјек нашао током два свјетска рата описано је у књизи „Кроз тамнички прозор” и са историјског и са духовног становишта. Међутим, то није била сврха Николајевог извјештаја из Дахауа. Он говори о духу свијета који је омрзнуо Христа, али, најважнија му је Црква. Оно што је свијету својствено: ратови, убиства, пљачке, отимања – Цркви је туђе. Међутим, оно што је својствено Цркви: Мир, Љубав, Нада Вјечног Живота – потребно је управо таквом свијету. Кад Николај каже да је вихор рата очистио земљу од богозаборава и многих биједа у које је себе довео човјек, многи тумачи његовог дјела се ужасавају. Они погрешно мисле да је он стао на страну виновника рата. Тако се и десио један апсурд, да су виновници два свјетска рата осудили Николаја и спровели га у логор. А послије, када је изашао из логора, ослободиоци су записали да је он био на страни оних који су га хапсили. И данас у Дахау постоји та нека табла гдје посјетиоци виде име Николаја Велимировића не као противника, већ као присталицу логора. Наша је дужност да овако несрећна подметања од стране виновника два свјетска рата отклонимо од имена Николаја Велимировића и више упознамо и страну јавност са овим списом „Кроз тамнички прозор”, како би се сав културни свијет увјерио колико су његове ријечи истините и, изнад свега, спасоносне за сав род људски. Наглашавајући због чега избијају ратови и казујући зашто бива да је поводом неких ситуација рат позитиван, Николај све то коментарише само зато – да у будућности не би било више рата.

(Наставиће се)

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This