Izaberite stranicu

Књига – спис „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића настала је за вријеме његовог заточења у логору Дахау, а сачињава је низ владичиних порука српском народу.

Пише: Крсто Станишић

Владика Николај тврди да су два питања довела до хаоса свјетског рата. То су питање личности и питање заједнице. У ријекама крви рјешавано је питање индивидуализма и питање социјализма и обоје се није могло довести у склад, зато што се престало вјеровати да је личност храм Духа Божијег, а друштво није имало потребу за тим да буде света и Богом благословена заједница. Ова два мучећа питања, показало се, нерјешива су без визионарског програма који је објављен Христовом Бесједом на Гори о блаженствима, прије два миленијума.

Искуство српског народа поводом ових питања је, према Николају, велико и драгоцјено. Поклонити се са страхом и трепетом свевишњем Богу, затражити спасење, то наш народ зна. Учила га је томе Црква светосавска и свенародна. Манастире: Хиландар, Студеницу, Жичу, Раваницу, Манасију и др. он назива бањама препорода, у којима су се Срби учили шта је човјек и шта је друштво и све поимали складно, чувајући се од супарништва и мржње. Виновници два свјетска рата били су они који не вјерују да је важан један као многи и свако од многих као један једини. Инструментализација појединца и заједнице у сврху похлепности и отимања је појава која је била својствена деспотским империјама. Дух похлепности и безбожништва неће побиједити народе који имају велико искуство у одржавању унутрашње чистоте душе, чистоте срца, воље, савјести, мисли и сваке благочестивости. Љепота и чистота као феномени, у књизи „Кроз тамнички прозор” нијесу изоловано истакнути и објашњени, већ су имплиците дати кроз пророчки исказ који није могуће растумачити сасвим до краја.

Владика Николај запажа да сви људи себи желе срећу, али, са друге страна, све чине да буду несрећни. Језива ратна несрећа, која се смртоносно пронијела широм планете, човјека је задесила да би се избјегла још гора несрећа. Према његовом мишљењу, оно што је горе од ратне несреће јесте угашеност духа и потпуна смрт душе. Смрт душе су: широки пут разузданости и дрске вулгарности ђаволске, лаж и самољубље, непоштење и разврат, крађе и отмице, мржња и очајање. Када се све то усковитла на том широком путу, који се на први поглед чини лак и простран, настане драма у којој супарништво и осветољубље поприме размјере свјетског рата.

Отпад од Бога је први узрок мржње. Поведени мржњом, неки хришћански народи су сваки утицај Христов у друштву, школи, политици, у међуљудским и међународним односима, науци и умјетности, оспорили и омаловажили. Али, није се играти са Богом, упозорава Николај. Вавилонски цар Навуходоносор у зениту своје моћи не сјети се Бога – себе истакну као бога над боговима и цара над царевима. Зато би прогнан између људи и неко вријеме живио је са звијерима пољским и пасао траву као говече, све док не схвати да Свевишњи царства људска одузима и даје којима хоће. Послије тога, поврати му се ум, те он, као сасвим други човјек, понизи се пред Господом Богом и поклони се Његовој сили и до смрти цароваше као понизни слуга Бога живога. Када човјек мисли постићи све својом снагом, без Божије помоћи, товари на себе тешко бреме, сурови јарам. Људи говоре о моћи, а нико није тако моћан као Христос. Људи говоре о величини, а нико није тако велик као Христос. Људи говоре о доброти, а нико није тако добар као Христос. Људи говоре о слави, а нико није тако славан као Христос. Николај нас учи да је свака слава мимо Христа не само пролазна и лажна, него и опасна.

Превелика је срећа за људе што се Бог јавио у тијелу. Цар над царевима дошао је с препуним рукама дарова, да буде храна гладнима, здравље болним, утјеха тужним, свјетлост слијепим, пут и путовођ збуњеним, пастир залуталим, мудрост неуким, отац сиротим, свима све. Владика Николај у својим мислима разликовања добра и зла стално има пред очима лик Христов. У свјетлости тог лика он сагледава стање тадашње Европе, за коју тврди да се упртила у тешки јарам који је суров и несносан, а лаки јарам Христов не узима, иако је то бреме лако. Несносне бриге оптерећују људе који избјегавају Христов лаки јарам.

(Наставиће се)

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This