Izaberite stranicu

Књига – спис „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића настала је за вријеме његовог заточења у логору Дахау, а сачињава је низ владичиних порука српском народу.

Пише: Крсто Станишић

Писма из логора у Дахау објашњавају нам да је Бог у два свјетска рата ударио Србију страшније него иједну другу земљу зато да би се повратила од својих злих путева, да не би били отпадници и простаци који се клањају златољупцима – очајницима који ништа не дају, већ и саму душу узимају. Николај савјетује Србима да затисну уши када златољупци говоре о политичкој економији, а отворе их добро кад чују да се говори о Јеванђељу Христа Бога.

Николај на многим мјестима у свом дјелу „Кроз тамнички прозор” помиње трагичне несугласице око вјере између првосвештеника Западне цркве и Источне православне цркве. Првосвештеници који су себе истакли као непогрешиве били су временом одбачени и у самој својој средини, јер су говорили о царству небеском, а грабили за себе царство земаљско, савјетовали кнежевима да се не богате, а сами се богатили, одвраћали од властољубља, а сами куповали власт на све стране. И најзад, народ у многим земљама Европе, поготову они учени, одбаци такве пастире. Нажалост, у свом бунту, они одбацише и Христа. Једна крајност изазвала је другу крајност. Пркос је завладао на обје стране. Некада хришћанска, Европа је створила претпоставку да у знатној размјери постане атеистичка. Европски атеизам, којему је својствен дух противљења и сумње према сваком ауторитету, није ослободио човјека у смислу спаса од злих људи и служења благотворним законима, већ је породио нове тиране, који су били суровији од ранијих.

Схватајући колико владајуће идеје на Западу често немају утемељења у наслеђу које је било спасоносно за наш народ, Николај поручује Србима: ходите мудро као и преци ваши, не дајте свакоме да вам буде пастир, поштујте добре свештенике као дјеца родитеље, да вам добро буде и да дуго поживите на земљи. Као личности, ви сте чланови Цркве Христове или породице Божије. Бити хришћанин значи – знати и осјећати присуство живога и побједоноснога Христа сваки дан и сваки час.

Молитвени дух владике Николаја присутан је у књизи „Кроз тамнички прозор” највише као исповијест, некад као вапај, а често и као осуда свега што није по Богу. Кад се моли, он жели да у свему буде воља Божија; да достигнемо степен синова Божијих и да пламтимо синовском љубављу према Богу и Његовим светитељима. У једном свом писму, од почетка до краја, ниже молитве у којима призива своје небеске заштитнике; помиње Светог Димитрија и тражи да помилује све Србе, његове свечаре, живе и умрле. Тако исто моли и архангела Михаила, мати Параскеву, Козму и Дамјана, Огњену Марију и, на крају, завршава молитвом Пресветој Богородици.

Народима земаљским, каже Николај, треба као хљеб оно што има српски народ. Молитве из наше голготске прошлости су задужбине којима се можемо представити не само Европи, већ цијелом свијету. Наши манастири – Студеница, Грачаница, Дечани, Жича, Пећка патријаршија, манастири Црне Горе и Фрушке горе, а нарочито манастир Хиландар – украс су европског простора, хтио то неко да призна или не. Свети владика Николај жели да оснажи самопоуздање свога народа учећи га чиме треба да се представи пред свијетом. Владика Николај учи да треба најприје вољети оне своје најближе и сродне по духу и вјери, па даље, оне који су удаљени и све који постоје. Он мисли да је претјерани универзализам код Срба ослабио способност за непосредни однос са онима за које смо највише одговорни. Изгубили смо виталност заједништва и способност да одолимо искушењима која често потресају наш народ, нарочито у новије доба.

Ова књига је сачињена у виду порука српском народу. Владика Николај у свом спису „Кроз тамнички прозор” готово да ништа не говори о самом логору гдје је био заточен. Све што пише, у ствари, исказ је о једном свијету који се сав претворио у Логор – у којем су суровост и нечовјештво нарасли до несагледивих размјера.

Виновници страшног крвавог Првог и Другог свјетског рата су људи који су изгубили својство благочестивости. Када и један човјек изгуби својства чистоте и љепоте, то има несрећан исход и по друге људе. Још од Каина и Авеља, по Николају, братоубиство у све већем броју потреса сваку епоху. Владика Николај помиње страшну трагедију човјечанства већ од прародитељског гријеха Адама и Еве. Људска памет и људска рука не могу без Бога створити блаженство. Иако то није могуће, човјек је упоран да све чини по својој вољи, каже епископ Николај.

 

(Наставиће се)

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This