Izaberite stranicu

На данашњи дан, 7. маја 1685. године вођена је чувена битка на Вртијељци у којој је погинуо  харамбаша Бајо Николић – Пивљанин, који је са својим хајдуцима дошао у помоћ браниоцима Вртијељке у жељи да спријечи пролаз турске војске ка Цетињу. Погибија великог јунака са жаљењем је примљена код Млечана, док су Турци у Цариграду с олакшањем примили вијест о његовој погибији.

Рођен је Бајо Пивљанин изнад манастира у Пивској Жупи на данашњем путу за Никшић, око половине седамнаестог вијека. Повод његовом одметању пјесмом је казан, премда неодређено. То су биле наше најтеже године. Владика испод Орлова крша био је једина још преостала снага, па и он „сирак тужни без иђе икога“. Катунској нахији био је доста везирски Скадар, те да се и не обазре на друге. А силници свугдje. Једна нагонски отворена душа могла је осјетити и дубљу потребу да оде гори у хајдуке, а не само због личних незгода. Само је јасно да је његово дјело свијетло, да тим путем није пошао да граби и отима но да бије Турчина и да свети све што је осталу у „српству и крсту“.На ова тврђења упућују све пјесме о њему, свеколико живо предање о свијетлој његовој личности као и мишљење владике Рада. Осим тога и његове борбе. Није се он потрудио на Невесиње да убије бега Љубовића пљачке ради но да смакне рајиног насилника. Није он до Пљеваља допирао да јагми овце од Турака за Рисан, но да и тамо осоколи и освети рају.

Сунце јарко, на високо ли си,

Стрико Бајо, на далеко ли си!

Овако је пјевала Бају угњетавана раја. Према томе Бајо Пивљанин је био свјесни бунтовник, национални револуционар, човјек који је за виши циљ напустио своје огњиште. Несумњиво  паметна и сталожена снага, уређивач и мудар четовођа, политичар. Ваљало је много опрезности док се изађе на глас. А послије тога простак нити би умио потражити Млечиће, нити би ови њега пронашли, нити би умио са њима обичан хајдук разговарати ни начинити уговор да љети хајдукује а зиму код њих зимује. Опет према Млечићима је задржао став уговорне странке. Није постао ни њихов поданик, ни обични гранични најамник, но задржао пуну слободу дјеловања, увјеривши их да ће им такав његов рад бити од користи. Добио је од њих плату, подигли су му кулу крај Пераста која и сад постоји. Одатле му је било згодно да жари по Турској. Од Рисна, преко Кривошија, Грахова, Бањана, Голије, Пиве, Дурмитора до Пљеваља и Новог Пазара, биле су непрекидне шуме и непрекидни појас српски. Из дурмиторског чвора био му згодан пролаз на Никшић, Гацко и Пљевља. Бајо је трчао свуда гдје је његова помоћ била потребна, имао је безброј сукоба и борби, штитио Пивски манастир и свакога Србина где је могао стићи. Дочекао је Турке на Вртијељци изнад Цетиња, где је и славно погинуо са свима својим друговима.

А Његош је записао:

Соко Бајо су тридест змајевах

мријет неће док свијета траје.

Дочекаше Шенђера везира

уврх равне горе Вртијељке

и клаше се љетњи дан до подне.

Не кће Србин издати Србина

да га свијет мори пријекором,

траг да му се по прсту кажује.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This