Izaberite stranicu

Године 1945. празник Светог Ђорђа поклопио се са Васкросм. Тога дана, када је славни маршал Георгије Жуков, на свој имендан, умарширао у центар Берлина,  коначно је умртвљена нацистичка аждаја. Како је Васкрс те 1945. прослављен у Дахауу, казује   Денис Ахалашвили, на основу  причања епсикопа клинског Лонгина.

Историју празничне службе на Васкрс у концлогору Дахау испричао ми је архиепископ клински Лонгин, који је на мјесту логора смрти подигао православну капелу Васкрсења Христова и који је блиско знао Гљеба Александровича Папа, затвореника Дахауа и учесника те невјероватне васкршње службе. Упознао сам се с владиком благодарећи нашем заједничком духовнику, схиархимандриту Власију из Боровског манастира, код којега је он често долазио из Њемачке. Човјек задивљујуће судбине, рођен је у породици руских емиграната у Финској, од раног дјетињства  васпитаван у вјери, често је путовао с родитељима у Нововаламски манастир, који су основали валамски старци што су побјегли од безбожних власти из совјетске Русије. Духовна атмосфера у дому вјерујућих родитеља и општење с валамским старцима, схимницима и дјелатницима умне молитве, које је он сматрао светитељима наших дана, снажно су утицали на његов поглед на свијет. Као младић учио је код познатих професора-богослова – протојереја Ливерија Воронова, Лава Париског, Николаја Успенског – а његови духовници су били митрополит Никодим (Ротов) и митрополит Антоније (Сурошки). Заједно с будућим патријархом Кирилом био је ипођакон код митрополита Никодима. Послије службе они су често разговаривали и размишљали о избору животног пута. Дошљаци из вјерујуће породице, родитељи владике Лонгина нијесу могли замислити себе без цркве. Оотац Његове светости био је свештеник, живјели су у држави борбеног атеизма и маштали да посвете свој живот служењу Богу. То их је спојило за читав живот: када је након више година владици Лонгину умро отац, опојао га је архиепископ виборшки Кирил.

Прво мјесто служења владике Лонгина био је  Покровски патријарашки храм в Хелсинкију, гдје је он био постављен за настојатеља 1978. У то вријеме то је била једина православна црква Московске патријаршије у западној Европи, гдје су служене свакодневне службе и гдје су из читавог свијета долазиле цједуљице с именима за помињање. Како ми је причао владика, цједуљице с именима за помињање долазиле су не само из Европе, него и из САД и – невидљивим путевима, преко жељезне завјесе – од вјерника из Совјетског Савеза.

У Њемачку је дошао захваљујући свом финском пасошу, када је диселдорфски владика Алексије због тешке болести отишао у пензију. Њемачке власти су се свим силама противиле доласку у земљу свештеника из «страшног» СССР-а, гдје су, према  њиховом мишљењу, сви свештеници били агенти КГБ. Он је одслужио у Њемачкој сав живот и до последњих дана био је настојатељ ставропигијалног Покровског храма в Диселдорфу.

1990-их година владика Лонгин се бавио прикупљањем хуманитарне помоћи за бивши Совјетски Савез и обишао је за воланом камиона Њемачку уздуж и попријеко. „Ујутру се помолим Богородици“ – сјећао се владика – „и напријед!“ И Пресвета Богородица их није остављала – око 1500 војних камиона напунили су љековима, храном и одјећом. Наунили су хуманитарном помоћи неколико великих бродова и транспортних авиона.

Понекад је помоћ долазила из најнеочекиванијих мјеста. Отац његове помоћнице Ангеле Хојзен био је учен човјек и вјерник који је себе сматрао пријатељем Русије. За вријеме Другог свјетског рата он је служио у војсци Вермахта на Источном фронту и у једном боју тешко рањен нашао се у заробљеништву. Али умјесто мржње према окупатору Руси су показали хуманост,  излијечили су га и, како он каже, буквално га вратили с оног свијета. И од тада он је читав живот осјећао захвалност према Русији. Своју љубав према свему руском пренио је и на ћерку Ангелу, која је из протестантизма прешла у православље, па онда научила иконопис код светогорског монаха-иконописца! Она је владици Лонгину била најближа помоћница. Бавила се и социјалним служењем. Њен отац је радио у Војној академији Бундесвера и преко својих веза је веома помагао да се успостави доставка хуманитарне помоћи у Русију.

Тада се владика Лонгин упознао с познатим међународним новинаром и црквеним историчарем, бившим затвореником концлогора Дахау Гљебом Александровичем Папом. Прича о томе шта се дешавало у логору смрти и како су затвореници тамо дочекали Васкрс, потресла га је до дна душе.

Живот тих људи био је свакодневно мучеништво и исповједништво

Дахау – један од најстрашнијих логора фашистичке Њемачке, вјероватно, најужасније, најпроклетије место на земљи, испрва направљено за Хитлерове политичке противнике и непријатеље. За вријеме Другог свјетског рата ту су слали оне које нацисти нису мислили да преваспитавају – већина затвореника су били хришћани: католици, протестанти и православци. На њима су обављени софистицирани дивљи медицински експерименти под руководством нацистичког доктора Зигмунда Раша, који је био тако «успјешан» у уништавању људи да су га назначили за руководиоца концентрационих логора Трећег рајха. Есесовски стражари убијали су људе под било каквим изговором, човјека су могли стријељати и послати у гасну комору за било какав пропуст, једноставно због неозбиљног изгледа. Живот тих људи био је свакодневно мучеништво и исповједништво. Ми не можемо претпоставити шта су они преживјели, можемо само да памтимо и да поштујемо њихов несаломиви дух и да се молимо.

Људе у логору стављали су на најжешће муке: вјешали на куке за ребра, остављајући их да висе на сунцу неколико сати, разапињали, растрзали и ломили кости посебним справама, живима дерали кожу. Људска кожа је била драгоцјена сировина за њемачку индустрију, од ње су правили дамске торбице и рукавице које су у њемачком друштву биле веома модерне. Од лешева намучених људи кували су сапун, а од костију су правили ђубриво – њемачка штедљивост све је претварала у добробит велике Њемачке. Масни, густи дим из цијеви крематоријума подизао се над логором и дању и ноћу.

Гљеба Александровича Папа одвезли су у логор Дахау теретним возом из другог логора смрти – Бухенвалда. Вагони композиције су били набијени умирућим болесним затвореницима, којима нису давали ни хране ни воде. Од 5000 заробљеника до мјеста одредишта је стигло мало више од хиљаду. Многе су стријељали, неки су умрли од глади и недостатка воздуха, други – од тифуса. Њега су смјестили у бараку број 27 за тифусне болеснике. Ноћу су слушали тутњаву бомбардовања Минхена од стране савезника, који се налазио 30 километрах од логора. Фронт се брзо приближавао. Без обзира на очајно супротстављање  хитлероваца, дани фашистичке Њемачке били су одбројани.

Затвореницима су забранили да излазе  из барака под пријетњом тренутног стријељања на мјесту. Ускоро су се чули пуцњи аутомата, експлозије граната и крици. А затим су затвореници кроз прозоре видјели како су се на стражарама појавиле бијеле заставе.

  1. априла 1945. у 6 сати увече у Дахау су ушли савезници. Пуковник Седме армије САД Валтер Феленц се сјећа:

«Неколико стотина јарди от главне капије с унутрашње стране набасали смо на логорску ограду. Испред нас, иза бодљикаве жице под електричним напоном, била је гомила радосних, узбуђених од среће мушкараца, жена и дјеце, који су махали и вриштали од радости: „Њихови ослободиоци су дошли!” Била је то несхватљива бука! Сваки од више од 32 хиљаде људи који су могли да пуште икакав глас, вриштали су од радости. Наша срца су плакала кад смо видјели сузе радоснице како се котрљају низ њихове образе».

А у бараку код Гљеба Александровича Папа дошао је главни преводилац комитета затвореника – Борис Ф. Он је казао да је захваљујући помоћи и учешћу Грчког и Југословенског комитета затвореника, све спремно да се обави права васкршња служба! Иако није било свештеничких одежди, затвореници су од пешкира сашили епитрахиље, пришивши на њих црвене болничке крстиће. Нијесу имали богослужебних књига, икона, свијећа, просфора и црквеног вина. Али била је вјера и милост Божја која се показала на том страшном мјесту.

На дан Васкрса, 6. маја 1945. Год, у бараци број 26, гдје се код енглеских и америчких затвореника у малој соби налазила капела, ушло је 18 православних свештеника, један ђакон и неколико вјерника. Болесног грчког архимандрита Мелетија донијели су на носилима, и током све службе, он је лежао, немајући снаге да се подигне, молећи се и крстећи се заједно са осталима. У капели није било ничега, осим малог стола и једне једине иконе која је висила на зиду, иконе Пресвете Богородице «Честокова». Прототип светиње је потицао из Константинопоља, одакле је довезена у град Белц у Галицији. Касније је икону од православаца узео пољски краљ. Када је руска армија истјерала Наполеонову војску из Честохова, опат  Честоховског манастира уручио је копију иконе императору Александру I Ослободиоцу, који ју је по повратку у Русију поставио у Казањски саборни храм у Санкт Петербургу.

Без обзира на то што су скоро половина заробљеника у Дахауу били Руси, само појединци су могли учествовати у празничном богослужењу. Тада су и логор стигли тзв.  «репатрирани официри» специјалного одреда «СМЕРШ», који су брзо почели да граде нове ограде од бодљикаве жице да би изоловали совјетске заробљенике од других затвореника како се не би одлучили да се врате у Совјетски Савез.

За све вријеме постојања Православне цркве није било таквог васкршњег богослужења као 6. маја 1945. год. у Дахауу

За све вријеме постојања Православне цркве није било таквог васкршњег богослужења као 6. маја 1945. год. у Дахауу  – Дан великог православног светитеља и војника Георгија Побједоносца! Домаће ручно направљене свештеничке одежде од пешкира са пришивеним болничким крстићима обучене директно на пругасту затворску одјећу. Служили су по сјећању. Васкршњи канон, васкршње  стихире – сви су пјевали напамет.  Послије возгласа свештеника хор је појао на грчком, па онда на црквенословенском језику. Јенанђеље су такође читали по памети. Млади светогорски  монах изашао је пред оце, поклонио се и гласом дрхтавим од узбуђења стао наизуст читати Слово о Васкрсу светог Јована Златоуста. Он је говорио  Слово и плакао. И сви присутни су плакали. Из самог срца смрти, из дубина тог земаљског ада узносиле су се ријечи: «Христос воскресе!» И као одговор је одзвањало: «Воистину воскресе!»

Међу затвореницима Дахауа такође је био Свети Николај Српски, којег су заједно са српским патријархом   Гаврилом ту послали 14. септембра 1944. год. и гдје су се они налазили све док их нису ослободили савезници. О учешћу у тој васкршњој служби Светог Николаја ништа се не зна, Гљеб Александрович о томе није ништа рекао.[1] Али остао је дневник порука српском народу «Кроз тамнички  прозор», који је Свети Николај написао у хитлеровским казаматима. Ево једне поруке:

«Дан Господњи. Многи људи не осећају да постоји ваздух док не дуне ветар. Други опет не помишљају на светлост, све док не падне мрак.

Тако и многи хришћани нису ни осећали да постоји Бог, док се није дигао вихор овога рата; нису ни помишљали на Бога, док се над њима светлио мир и смешила срећа. Али, кад се дигао вихор рата и кад се спустио мрак свих удружених зала, онда су се сетили Бога; не, него ни о чем другом нису могли мислити до само о Богу.

Дан Господњи! То се назива у Светом писму дан Господњи: оно што је за људе ноћ, грозна ноћ, мрак са грмљавином, крв и дим, страх и ужас, крв и језа, огањ и полом, врисак и ропац, оно се назива у Светој књизи Божјој даном Господњим. Питате ли како то? Зашто то? Просто, што у таквим приликама и због таквих прилика размажени и обезображени људи долазе до пуног сазнања како је Бог све и како је човек ништа. Разметљивци покривају се стидом, охолице гледају у земљу, богаташи ходе са изврнутим џеповима, кнежеви желе да их бар неки туђински пандур удостоји разговора, војеначалници чине сами себи војску гологлави, без иједног потчињеног, а са безброј старијих, негда немарни свештеници плачу пред порушеним храмовима, негда бесне жене дроњаве и неопране кувају шаровину за ручак – а сви укупно мисле на величину величанства Божјега и на дим ништавила људског.

Ево, зашто се та страшна ноћ назива даном Господњим?

Јер, Бог долази до израза. Док је трајао спокојни дан човечји, човек се није сећао Бога, чак себе је издизао изнад Бога и смејао се богомољцима, ругао се онима који су га позивали у цркву и на молитву. А кад је настао страшни дан Господњи сви се људи враћају Богу, признају власт Божју, распитују за цркву, одају почаст свештеницима, траже свете књиге да читају, уздишу, стиде се своје прошлости, кају се за своје грехе, носе понуде сиромасима, обилазе болеснике, посте, причешћују се, јер мисле о својој блиској смрти и nа онај свет где је друкчији дан Господњи, благи, светли, и радосни и вечни.

Учинићу, говори Господ преко пророка Исаије, учини ћу да ће човјек више вредети него чисто злато, злато Офирско, тј. најлепше и најскупље злато. Ето, браћо, шта је циљ свих невоља које Бог попусти на свет. Да учини да човек више вреди и више се цени него злато.

Знате ли, браћо, зашто је у ове наше дане попустио Бог небесни по други пут на сав свет оне ратне страхоте, које се могу сравњивати само са страхотама пакла? Зато, што је вредност човека пала испод вредности злата. А то се противи Божјем плану у погледу човека. А што год се противи Божјим плановима, то мора да прсне, да падне, да умре, да ишчезне.

А сад, благо нама, ако смо се научили ценити човека више него злато, више него богатство, више него славу, више него месец и звезде, више него сву видљиву васиону, коју је Створитељ предао човеку, онда нисмо узалуд патили. Онда ћемо бити моћни, срећни и живети у миру и спокојству, у љубави и узајамном поштовању, славећи Бога Тројичнога, Оца и Сина и Светога Духа на век века. Амин.»

Како се присјећао владика Лонгин, након приче о Васкрсу у Дахауу, Гљеб Александрович је рекао да му је као вјернику увредиљиво и болно, да за толико људи који су жртвовали своје животе за Христа и мир на земљи, тамо нема мјеста гдје би се служио помен за њих и молитва. «То је био наш свети дуг – да подигнемо православни храм на мјесту мучења хиљаде православних људи!» – присјећао се владика Лонгин. Он је допутовао у Москву патријарху Алексију II и казао му да је неопходно подићи капелу у Дахауу. Његова светост је најсрдачније подржао предлог и благословио изградњу. Године 1994. грађу за храм су припремили у фабрици у Владимирској области, затим су је вагонима превезли у Њемачку гдје су руски војни  инжењери Западне групе армије подигли капелу у спомен-комплексу на мјесту логора смрти у Дахауу.

Дана 29. априла 1995, на Дан педесетогодишњице ослобођења логораша Дахауа, бивши официр-ветеран митрополит нижегородски и арзамаски Николај освештао је капелу у част Христовог васкрсења, а с јесени исте године Његова светост патријарх Алексије II одслужио је у њој заупокојену литију свим православним логорашима који су погинули на њемачкој земљи. Икону која је позната широм свијета «Васкрсли Спаситељ ослобађа затворенике  концентрационог  логора Дахау», као и друге иконе, које се налазе у капели, насликала је иконописац и помоћник владике Лонгина – Ангела Хојзен, с којом сам имао част да се упознам.

Сви затвореници који су били на васкршњој служби 6. маја 1945. года, као и сви православни хришћани, «на мјесту том и на свим мјестима мучења, замучени и убијени», сада ће се навијек помињати у руској спомен-капели Васкресења Христова у Дахау. Вјечна Пасха Христова.

С руског: Марија Живковић

http://www.pravoslavie.ru/120864.html

[1]  Владика Николај се није тада могао налазити на тој служби јер је већ био ван логора (прим. прев.)

Pin It on Pinterest

Share This