Izaberite stranicu

На данашњи дан, 4. маја 1885. године умро је српски кнез Александар Карађорђевић, син вође Првог српског устанка, Карађорђа. За његове владавине од 1842. године почеле су реформе у Србији и њена модернизација. На Светоандрејској скупштини 1858. године збачен је с власти, а на пријесто се вратио кнез Милош Обреновић. Александар је био владајући кнез Србије и доведен је на пријесто од стране Уставобранитеља. Турска му је дала берат и признала га за кнеза, али не наследног. Александров положај је био све вријеме нестабилан зато што је дијелио власт са Уставобранитељима окупљеним у Државном савјету. Осим тога био је, према неким историчарима, неталентован владар. Без државничког талента и без очеве храбрости, допустио је да олако буде збачен са пријестола.

Послије политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног „Турског устава” из 1838. године и абдикације Милоша, а затим и Михаила Обреновића, на Народној скупштини одржаној на Врачару 1842. године, Александар је изабран за кнеза Србије. Државни савјет је имао велику власт и моћ за вријеме владавине кнеза Александра. Четири личности, чланови Државног савјета обиљежили су ову епоху: Тома Вучић Перичић, Аврам Петронијевић, Стојан Симић и Илија Гарашанин. Сукоб између кнеза Александра и Државног савјета је тињао, али је врхунац достигао у такозваној Тенкиној завjери, која је имала за циљ да кнеза лиши пријестола и живота. Тенкина завјера је била завјера коју је заједно са неколико чланова Државног савјета организовао Стефан Стефановић Тенка са циљем да се убије кнез Александар Карађорђевић. Главни завјереници су након неког времена независно од кнеза Милоша одлучили да покушају да се кнеза Александра ријеше једним атентатом. Након откривања неуспјеле завјере, завjереници су најприје осуђени на смрт, па помиловани на доживотну робију. Кнез је искористио завјеру као покриће за државни удар у коме је уцјенама смијенио готово све нелојалне чланове Државнога савјета. Порта је као комесара послала Етем-пашу и након Етем-пашине мисије кнез је био приморан да ослободи завјеренике и да смијењене савјетнике врати у Савјет.

Криза уставобранитељског режима тада је достигла врхунац. Кнез Александар је 1858. године потписао Закон о изборима за Народну скупштину. Скупштина је свечано отворена на црквени празник Св. Андреју Првозваног – по чему је и прозвана Светоандрејском. Скупштину је по закону отворио сам кнез кратким говором у којем се осврнуо на ојачани међународни положај Кнежевине после Кримског рата. Конзервативци, либерали, обреновићевци и Државни савјет су одлучили да се од кнеза затражи оставка. Кнез је покушао да „купи” вријеме и обећао у вечери када је у Двор пристигла скупштинска делегација да ће размислити о томе до сјутрадан. Већ исте ноћи се, скривен у колима Илије Гарашанина, одвезао турском везиру Осман-паши у Београдску тврђаву, тражећи од њега заштиту. На ову вијест, сасвим очекивано за већину посланика Скупштина је за новог кнеза изабрала Милоша Обреновића. Покушај војске да поврате кнеза најпре из Београдске тврђаве а потом и на пријесто, пропао је захваљујући отпору који је пружило грађанство сакупљено пред зградом у којој је засиједала Скупштина.

Послије силаска са кнежевског трона, кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара.

Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару 1885. године.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This