Izaberite stranicu

На данашњи дан, 4. маја 2001. године представници југословенског Координационог тијела за југ Србије потписали су у Бујановцу двије изјаве о примирју и успостављању безбједности и мира са наоружаним Албанцима у зони Лучана и села Турија у бујановачкој општини.

Након потписивања Кумановског споразума и прекида ваздушних удара НАТО на СРЈ, ВЈ и српска полиција су се повукли са простора Косова и Метохије. Кумановским споразумом дефинисана је Копнена зона безбједности од 5 км на копну унутар централне Србије на административној линији између централне Србије и Косова и Метохије и 25 км у ваздуху. Унутар Копнене зоне безбједности јединице ВЈ нијесу могле да имају своје објекте и једино су полицајци у групама до 10 људи могли да се крећу само са лаким наоружањем. Оваква позиција српских органа безбједности оставила је могућност да терористи са Косова и Метохије упадају на територију централне Србије и да се унутар села са албанском већином створе терористички пунктови. Истовремено, снаге КФОР-а готово да и нијесу чувале административну линију са косовске стране, тако да је екстремистима било лако да се пребацују са једне на другу страну и довлаче себи залихе и оружје. Слабо наоружана српска полиција није могла да спријечи инфилтрирање терориста.

Сукоби на југу Србије су оружани сукоби који су се десили у периоду 1999—2001. године, између албанске паравојне терористичке организације Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца и југословенских снага безбједности на југу Србије. Ови сукоби су започели у општини Куршумлија, да би се касније углавном водили на територији општина Прешево и Бујановац, а у мањој мјери и у општини Медвеђа.

У периоду од 10. јуна 1999. године (од потписивања Кумановског споразума) до 31. августа 2001. године на југу Србије је извршено 1.160 терористичких напада и провокација од стране албанских терориста. Приликом ових напада погинуле су 34 особе (од тога 10 цивила, 18 полицајаца и 6 војника). Повријеђене су 102 особе (од тога 25 цивила, 61 полицајац и 16 војника). Од стране албанских терориста отето је 45 људи (од тога 43 цивила и 2 војника). Терористи су убили 2 отета цивила, један цивил је побјегао из заробљеништва, док је непозната судбина 4 цивила. Терористи су на слободу пустили 38 особа.

Новембра 2000. године припадници полиције су се, послије већих сукоба са терористима, повукли са одређених контролних пунктова у Копненој зони безбједности, заузимајући одбрамбене положаје ближе Бујановцу, што је терористима омогућило да појачају људством своје јединице и тада су они заузели већину села која је полиција напустила стварајући своје базе и бункере из којих су вршили нападе и провокације. Иако су терористи очекивали да ће се поновити косовски сценарио, односно интервенција НАТО-а, њихови команданти су све озбиљније упозоравани да се неће толерисати њихов бандитизам и да ће, ако напади не престану, дозволити повратак југословенских снага у Копнену зону безбједности. Међутим, они су наставили са нападима и починили велик број злочина.

Фебруара 2001. године, када су албански терористи започели конфликт у Македонији, ријешили су да појачају своја дејства на југу Србије. Када је увидио да ситуација почиње измицати контроли, НАТО је донио одлуку да дозволи југословенским трупама повратак у копнену зону безбједности. Последњи корак је остао Сектор Б, гдје се налазила централна група терориста, са командом у Великом Трновцу, највећем албанском селу у Србији. Савјет НАТО-а је дефинитивно одлучио да дозволи повратак југословенским снагама на том сектору, а одлука је донијета управо на врхунцу борби у околини Прешева средином маја 2001. године. При уласку безбједносних снага у Сектор Б убијен је један од заповједника терориста. Након тога југословенске Здружене снаге безбједности ушле су у последњи сектор Копнене зоне безбједности, а терористи су разоружани, чиме су се сукоби завршили.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This