Izaberite stranicu

Књига – спис „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића настала је за вријеме његовог заточења у логору Дахау, а сачињава је низ владичиних порука српском народу

Пише: Крсто Станишић

У приступу дјелу „Кроз тамнички прозор“  све претходне хипотезе стављамо у заграду, из разлога што је у неким тумачењима било превише идеолошких наноса који замагљују  изворни текст. Наjјача порука бљеснула нам је из саме  књиге.

Основна мисао код Николаја истакнута је сугестивно као питање и одговор: „Зашто је наша земља ударена грозним бичем рата, бичем испреплетаним од свих зала и несрећа, као од ватрених змија!  – да би се научили да цијенимо Бога изнад човјека и човјека изнад злата “.

Релација, у којој Бог стоји изнад човјека и човјек изнад злата, представља Божански поредак, односно закон Божији. Сваки други поредак у овој релацији: Бог – човјек – злато  представља нарушавање  Божанског поретка. Тамо гдје Бог не стоји изнад човјека и човјек не стоји изнад злата, то није Божански поредак – то је нарушени Божански поредак, говори Николај. Ваља знати: ,,имовина је најјефтинија, тијело је скупље од имовине, а душа је скупља од обојега“.

Црква говори: ,,народи су породице Христа Бога нашега, и треба да се разумију и узајамно помажу. То је један Божански поредак у политици – где Христос стоји изнад народа и Он је Онај који њих обједињује.“ Међутим, на то политичари одговарају ,,наш народ је крвљу и културом над многим другим народима и он треба да влада над тим народима“.

Овдје имамо нарушавање тог Божанског поретка, гдје се један народ ставља изнад свих других народа. Ту гдје би требало да се налази Христос – налази се човјек, налази се један народ, који не обједињује све друге народе, него покушава да пороби и да завлада свим другим народима. У том контексту, критикује Св. Владика Николај идеју националсоцијализма.  Идеја фашизма је у томе кад  неко  истакне  да је културом и расом изнад других народа и себи  даје   за  право не само да  пороби друге него и да их уништи . У свом дјелу, осим критике националсоцијализма и   капитализма, Николај   критикује и друге идеологије које своје идеје и концепте супротстављају божанском поретку.

Важно  питање које се поставља у контексту политике је – чиме ћемо се хвалити? Шта је оно што у политичком смислу представља престиж једне земље ? Николај већ ово питање сматра за погрешно.  За много дубље и много важније, он сматра питање – Киме ћемо се хвалити? Он каже: да је среће – Европа би се хвалила хришћанством – као својим најдрагоцјенијим наслеђем и највећим достојанством. Слављење Бога и проповиједање Христа свим народима на свим континентима , то је Богом благословена мисија. Ван хришћанства, Европа нема ничим да се похвали. Без Христа – Европа је најсиромашнији просјак и најбезочнији пљачкаш овога свијета. Чиме се Европа хвали ? Европа се хвали својом културом. Ако се будемо хвалили културом, онда ћемо се хвалити нечим, а не неким. Хвалићемо се мртвим стварима, а не разумним бићима; бићемо, дакле, на најнижем ступњу хвалисања. Овдје Владика Николај не критикује културу саму по себи, већ то како  Европа поставља културу на пиједестал обожавања.

На план филозофије, односно науке  Николај поставља проблематику вјере и разума. Он наглашава доминацију, односно, важност вјере у односу на разум. Али не упркос разуму – него у односу на разум. Такође, наглашава чињеницу да вјера и разум постоје као једна природна синтеза, и наводи: ,,Од кад се сунце показало на небеском своду као символ Бога и као часовник времена, људи и народи Божији носили су два фењера пред собом – на путу кроз овај живот. Први и предњи фењер, представљао је веру, а други иза њега разум… Напред фењер Божији, а за њим фењер човечији.“ И то би представљало једну природну синтезу – један Божански поредак у филозофији, односно науци.

Такође, говори, да је вјера оно знање до којег људи никад не би могли сами доћи, да им Бог није открио и повјерио. Никакви напори људски не би могли скинути вео са најважнијих тајни живота. Само Бог, по милости Својој, би могао скинути вео – и показати људима – слатку стварност. Никад ум човечији, сам по себи, без Творчеве помоћи, неће моћи сломити последњи печат на тајни ма којег бића и ма које ствари у природи.

Код Владике Николаја – синтеза вјере и разума је Божански поредак. Европа је    нарушила такав поредак стављајући разум и науку изнад вјере. „Ај, браћо моја, одбацила је Божије знање, а прихватила људско незнање.“ Николај, такође, наводи да тај  сукоб  постоји само у Европи, док у кинеској, индијској и египатској цивилизацији  вјера и разум су  у једној природној синтези . А у Европи, у којој постоји савршена вјера – ту савршену вјеру наука одбацује и  себе поставља на пиједестал божанства.

Европа која је одбацила вјеру и пригрлила знање, почела је да се креће у два смјера простирања, односно у двије димензије: у ширину и у дужину. Она зна само за простор, тј. само за ширину и дужину. Не зна ни за дубину, а ни за висину. Због тога се бори за земљу, за простор, за проширење, за простор и само за простор … Отуда рат за ратом и ужас за ужасом… Јер Бог није створио човјека да буде само просторна животиња, него и да умом понире у дубину Тајни, а срцем да се уздиже у висине Божанске.

(Наставиће се)

Извор: Дан

 

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This