Izaberite stranicu

На данашњи дан, 29. априла 1818. године рођен је Александар II Николајевич Романов, руски цар од 1855. године. Током његове владавине укинуто је кметство, реформисани судови, дата ограничена самоуправа губернијама и градовима. У фебруару 1881. године убио га припадник организације „Народна воља“.

Александров отац је био Николај I, један од најконзервативнијих монарха у руској историји. Због своје строгости добио је надимак „Палкин“ (рус. „палка“ је палица, у то вријеме популарно средство кажњавања), а послије бескомпромисног гушења револуције у Аустроугарској добио је надимак „жандар Европе“. Пораз у Кримском рату (1853-1856. године) показао је да је конзервативна Русија слабија од коалиције европских сила. Биле су неопходне промјене. Када је Александар ступио на пријесто 1855. године већ је јасно сагледавао потребу за реформама. Александар II није био реформатор по вокацији, али је то постао као човек трезвеног ума и добре воље јер је вријеме захтијевало те реформе. Прије укидања руског кметства 1861. године сељаци централних руских губернија лично су зависили од спахија који су понекад могли и да их пребију на смрт, да их продају или изгубе на картама. Формално је руски закон тога доба забрањивао убиство сељака, али по правилу спахије нијесу биле озбиљно кажњаване за тако нешто. Својом реформом цар је даровао сељацима личну слободу, али већина земље на којој су радили остала је у власништву спахија. Да би постали прави домаћини на својој земљи сељаци су морали да је откупе од спахија. Многима је требало неколико деценија да то постигну. Царев реформаторски порив није се одразио само кроз укидање кметства. У његово доба уведен је систем локалне самоуправе, ослабљена је строга цензура, а армија је осавремењена и смањен је број војника. Александар II је усавршио систем високог образовања. Универзитети су постали независнији. Модернизовао је и судство и финансијски систем. У вријеме Александрове владавине империја се доста проширила: руска територија се у Средњој Азији прострла до Ирана, а на Далеком истоку до Тихог океана. У то вријеме је коначно покорен Сјеверни Кавказ, али је истовремено Аљаска продата Сједињеним Америчким Државама, а  Курилска острва дата Јапану у замјену за Сахалин. Тада се сматрало да су Аљаска и Курилска острва сувише удаљене територије које је тешко бранити. Како гласи историјска анегдота, једном је Александар II посјетио мали руски град и изненада одлучио да оде у цркву за вријеме богослужења када је тамо било пуно народа. Начелник локалне полиције није очекивао такав поступак и пожурио је испред императора да одгура народ како би ослободио пут Његовом Величанству. „Са поштовањем! Са страхопоштовањем!“, викао је он ударајући све редом песницама. Император је чуо шта говори полицајац, дуго се смијао и рекао да сада схвата како се у Русији људима усађује „поштовање и страхопоштовање”. Једна од његових крилатица пуна је царске меланхолије: „Управљати Русијом није тешко, али је потпуно бескорисно“. У вријеме Александра II руски револуционари су први пут почели да користе тероризам као средство борбе за власт, и сам император је постао њихова мета. Терористи су први атентат на њега извршили 1866. године, а касније још четири: у цара су пуцали, бацали су на њега бомбе и дизали у ваздух царски воз. Последњи атентат је био кобан. Првог марта 1881. године у Петербургу су чланови револуционарне терористичке организације „Народна воља“ извршили бомбашки напад на колону возила у којој је био цар. Александар је тада смртно рањен. Издахнуо је неколико часова касније. На мјесту погибије подигнут је Храм Спаса на крви, који је постао један од заштитних знакова Петербурга.

 

 

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This