Izaberite stranicu

На данашњи дан, 27. априла 1909. године група Млади Турци оборила је турског султана Абдула Хамида. Турској либералној буржоазији као и феудалним круговима били су сасвим јасни циљеви како великих сила тако и балканских држава. Али она је узрок свима недаћама и слабљењу државе видјела у султановом апсолутизму. Зато је пред крај XIX вијека почела иступати са захтјевима за увођење политичких слобода, модернизовање државне управе и сл. У том циљу је, још 1889. године, основана организација ,,Јединство и напредак”, која је постепено стекла знатан утицај у турској војсци, нарочито међу млађим официрским кадром. Почетком 1908. године изгледало је да се криза на Балкану, мјешање великих сила у унутрашње прилике европске Турске, ослободилачки покрети поробљених народа, међусобна борба балканских држава око Македоније, примиче свом расплету. Аустроугарски предлог за санџачку железницу, који је Бечу, између осталог, служио као пријава за турску стечајну масу у Санџаку, изазивао је неповјерење и у Турској. Он је, како смо већ видјели, потакао и остале силе да се активније уплету у борбу око жељезница на Балкану. После тога су Енглеска и Русија иступиле с новим програмом реформи у Македонији. То је био корак даље у притиску на Турску и због тога је примљен као наговјештај још активније политике тих сила на Балкану и Блиском Истоку. Упоредо с тим, четничка борба између бугарских са једне и српских и грчких чета са друге стране све је добијала шире размере. Такав развој догађаја подстакнуо је Младотурке да се ријеше да оружаним путем, устанком, уклоне султанов апсолутизам и уведу уставне слободе и да тако измакну великим силама и балканским државама разлог за мјешање у турске унутрашње послове. У том циљу је јула 1908. године у Ресну отпочела побуна у турској војсци. Она се брзо пренијела на остале гарнизоне у Македонији. Пошто су трупе које су упућене из Мале Азије ради гушења побуне прешле на страну побуњеника, султан је био присиљен да врати устав од 1876. године и дозволи да се образује нова влада на челу са Ћамил-пашом, који је био наклоњен Енглеској. Побједа Младотурака и увођење уставности изазвали су крупне реперкусије како у унутрашњем тако и у спољном положају Турске. Још у току побуне Младотурцима се, у борби против апсолутизма, придружило лијево крило ВМРО. Пароле о децентрализацији државне управе, локалној самоуправи, равноправности свих грађана, с којима су Младотурци пошли у борбу, примљене су са симпатијама од поробљених народа јер су давале наде да ће им се дотад неподношљиво стање побољшати. Основна маса сељаштва у европској Турској прихватила је револуцију јер се надала да ће она смањити феудалну експлоатацију подијелити сеоској сиротињи земљу и смањити порезе. Сва та надања навела су лијево крило ВМРО-а да у новоствореној ситуацији помогне младотурску револуцију, рачунајући да ће на тај начин моћи успјешније да води борбу за рјешење македонског питања. Убрзо послије увођења уставности у Турској дошло је до стишавања а затим готово и до прекида четничке борбе у Македонији. Тиме је нарочито била погођена Бугарска.

Послије 1885. године она је сву своју споњнополитичку активност усмјерила на македонско питање, па је преокретом у Турској њена политика привремено дошла у ћорсокак. Прокламовањем устава у Турској, као и сарадњом лијевог крила ВМРО са Младотурцима, била је измакнута основа на којој су бугарски владајући кругови дотад заснивали своје тежње у Македонији. Те бугарске тешкоће обрадовале су нарочито грчку буржоазију. У Београду и Атини су се надали, мада је било јасно да консолидација Турске погађа и њихове тежње и интересе, да ће Бугари бар привремено 6ити онемогућени да сами захвате Македонију. Промјене у Турској утицале су и на став великих сила према Порти.

Послије увођења уставности, Енглеска и Русија одустале су од свог пројекта реформи и реформна акција у Македонији је убрзо сасвим напуштена а представници великих сила који су је спроводили и контролисали, повучени су. Доласком Младотурака на власт извршена је, бар у прво вријеме, још једна промјена у Цариграду: доминантни њемачки утицај на Порту почео је да слаби на рачун енглеског који је почео да јача. Младотурци нијесу ни хтјели а ни могли да воде револуцију до краја. А сем тога, нијесу ни покушали да укину феудалне односе и тако уклоне основне друштвене препреке које су кочиле сваки напредак. Чим су узели власт, они су у пракси одмах почели напуштати оне принципе за које су се борили. Умјесто локалне самоупаве коју су раније захтијевали прокламовали су прицип државног централизма. Ослањајући се на њега они су намјеравали да угуше националне покрете поробљених народа и да ове, послије тога, насилно отоманизирају. У ствари револуција је уплашила и турску буржоазију, која се бојала да тај покрет не искористе угњетени народи. Зато је она, послије првих. побједа, брзо пристала на компромис с феудалним круговима. Али и поред таквих резултата и стремљења које је донијела и наговјештавала, младотурска револуција је ипак изазвала снажан талас антиколонијалног расположења на Блиском Истоку, покренула националне покрете на Балкану и подстакла велике силе да почну преговоре ради подјеле Турске.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This