Izaberite stranicu

Христов искупитељски жртвени дар и причесни евхаристијски спомен на Његово жртвено стање васпостављају нови однос Бога и човјека. О том односу на фундаменталан начин одлучује Бог. Христова даровна жртва искупљења је позив адресован свакоме од нас, позив који је истовремено и начин богопознања, наиме љубав:

„У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. (…) Ми љубимо њега, јер Он први завоље нас (ὅτι αὐτὸς πρῶτος ἠγάπησεν ἡμᾶς).“ (1Јн 4, 10, 19)

Другим, или првим, ријечима: Он се први жртвова за нас. Жртва дакле више нема за циљ да се умилостиви божанство, – и ово новозавјетно обртање односа у томе ко даје а ко прима жртву одлучујуће је важно: није човјек тај који с неким разложним циљем (интересом, шта ли?) иде ка Богу и даје му неки дар поравнања, већ Бог из чисте љубави, безразложно, иде ка човјеку; није човјек тај који прорачунато иницира помирење, већ

„Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом, не урачунавши им гријехе њихове, и метнувши у нас ријеч помирења.“ (2Кор 5, 19)

Из слободног приноса љубави и овог самододијељеног статуса жртве помирења искован је кључ за разумијевање Христове животне улоге: Бог је иницијатор жртве у којој се човјеку даровно нуди помирење. Христос је жртвоприносилац, жртва и жртвеник. Тај гест има такву снагу остварења да омогућава нову заједницу, нови савез Бога и човјека. Живот у таквој заједници је богослужење: давање-и-примање или примање-и-давање: спомен евхаристије: позив и дар упућен свакоме од нас. Ко смије да одбије овај дар? Али, ко смије да га тек тако прими? Да бисмо овај незаслужени дар могли да примимо у радости – морамо да будемо причасници Христови, жртвопричасници; изричитије речено: мора и човјек да буде жртвоприносилац, жртва и жртвеник уједно. И то је његова обновљена природа: човјек је жртвовно биће и биће љубави, што је једно те исто: жртвом и љубављу живот добија смисао. Хришћанско жртвовање је принос љубави. Питање идентитета овдје се поново поставља: хришћани су у љубави (ἐν ἀγάπῃ) изабрани да буду свети, како рече апостол Павле (Еф 1, 4). – Такав статус светости и стање жртве и љубави, ту нову заједницу између Бога и човјека, није међутим у стању да успостави човјек.“

 ***

Раскидање исконске заједнице човјека и Бога и покушај да се идентитет заснује на егоизму – то је смисао пада у првородни гријех, чија је последица смрт. Жртву која би поново васпоставила заједницу између Бога и човјека, жртву која би укинула владавину смрти, тог „последњег непријатеља“, ослободила човјекову природу од егоизма – ту жртву није у стању да принесе човјек. (Да јесте – жртва не би била потребна, јер заједница не би била развргнута.) Човјек наиме не може да буде у стању чисте жртве, а једино би тако могао да се уздигне ка Богу Оцу, па зато Христос прихвата стање чисте жртве и улогу посредника да би и нас, сједињене у заједницу са Собом, увео у заједницу са Његовим Оцем, који тиме постаје и наш Отац (в. Св. Кирило Александријски, О поклоњењу и богослужењу у Духу и Истини). Христово стање чисте жртве, стање потпуног одрицања из љубави према другом, без икакве користи која би проистекла из стања жртве, стање давања апсолутне предности другом, стање примања људске природе и прихватања смрти, наиме једино жртвовање које може да обнови заједницу између Бога и човјека – то је стање унижења и снисхођења: кеносис (κένωσις).

Христово даривање и жртвовање другоме (што потребује датив, падеж давања) стоји наспрам његове објектне изложености болу, наспрам оптуживања Њега, вријеђања Њега, понижавања Њега, страдања Њега (што потребује акузатив, падеж оптужбе и кривице). Стање унижења и снисхођења је онтолошко стање, начин постојања, а не социјални статус. Снисхођење, кеносис, потпуна супротност егоизму, спремност је да се да све: Дајем ти да бих ти дао све, да бих ти дао живот вјечни у заједници љубави. Унижење до смрти на крсту је дјело жртвене љубави и слободне послушности Христове,

„који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, / него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек; / унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.“ (Фил 2, 6-8)

Бити хришћанин значи суочити се са Крстом на Голготи, суочити се са мјестом презира и славе. Погубљење на крсту требало је да буде понижење јер је смрт на крсту била казна само за робове а не за слободне римске грађане. Симболика унижења је потпуна: Онај који је Лице Божије, Личност која је у темељу сваке људске личности, једнак је робу, који у римском праву нема статус правног лица, који нема право на личност (servus non habet personam). Али крсно понижење и смртно пострадање преобраћају се у славу и побједу Васкрсења. Васкрсење постаје истина Крста. И нема праве жртве без крста, јер тек учешћем у крсној Жртви постаје се подобан за жртву, задобија се свето стање чистоте жртве, жртве «за Крст Частни», наиме за Крст жртвенопричесни. Та жртва је крсноваскрсна. Смрт на Крсту је кулминација искупитељске жртвене љубави, слободног себеодрицања и праштања. Жртвени услов за васпостављање заједнице је испуњен. На нама је да прихватимо позив и чинимо спомен евхаристије.

Одломак из текста О Жртви и Памћењу из књиге Пред лицем другог Богољуба Шијаковића

Pin It on Pinterest

Share This