Izaberite stranicu

Унеско је за Међународни дан књиге прогласио 23. април. Тога дана 1616. упокојили су се Вилијам Шекспир и Мигел де Сервантес – гиганти који су поставили темеље модерне европске књижевности. Модерни роман почиње са Дон Кихотом, а модерна драма са Шекспиром.

Прије три године, на дан обиљежавања 4 вијека од њихове смрти, њихов достојни наследник Салман Ружди је написао: „У својим разликама, они утјеловљују врло савремене супротности, баш као што су у својим сличностима сагласни о великом дијелу оног што је корисно за насљеднике… Заједно, они су дефинисали границе времена и конвенције које држе свакодневни живот одвојен од фантазије… Опште је прихваћено да су ова два књижевна дива умрла истог дана, 23. априла 1616; међутим то се, заправо, није десило. Од 1616. Шпанија је почела да користи грегоријански календар, док се Енглеска и даље управљала према јулијанском…

Готово је сигурно да се Сервантес  и Шекспир никада нису срели, али што пажљивије погледате странице које су оставили за собом, то више одјека чујете. Прва, и по мом мишљењу највреднија заједничка идеја, јесте увјерење да књижевно дјело не мора бити само комично или трагично, или романтично, или политичко/историјско: да, ако се правилно конципира, може бити много ствари у исто вријеме.

Од њих двојице,  Сервантес  је био човјек од акције, који се борио у биткама, био озбиљно рањен, изгубио лијеву руку, заробљавали су га гусари у Алжиру и држали пет година док његова породица није скупила новац за откуп. Шекспир није имао такве драме у свом личном искуству; ипак, од њих двојице чини се да је он био писац више заинтересован за рат и војевање. Отело, Магбет, краљ Лир, све су то приче о људима у рату (у себи, да, али и на бојном пољу, такође). Сервантес  је користио своје болна искуства, на примјер у причама о заробљеничким данима у „Дон Кихоту” и у неколико представа, али битка у коју Дон Кихот креће је – користећи савремени речник – више апсурдна и егзистенцијалистичка него “права”.

Мигел де Сервантес Саведра  шпански пјесник, драматург и прозни писац, најистакнутиј писац у шпанској књижевности, написао је једно од највећих свјетских ремек-дела „Дон Кихот”. То је уједно и најпревођенија књига свих времена, одмах послије Библије.

Син глувог хирурга, Мигел де Сервантес је рођен близу Мадрида 29. септембра 1547. године. Био је треће од петоро деце. Отац му је често западао у дугове због којих је више пута доспијевао у затвор. Мигел се Школовао на академији у Кордоби, а касније у Језуитској школи. Сервантесова породица се преселила у Мадрид почетком 1566. године. Тада је Сервантес написао први сонет.

Према неким изворима Сервантес је 1569 учествовао у двобоју, након чега је осуђен и протјеран на десет година и на одсијецање десне шаке. Побјегао је прво у Севиљу, а послије у Италију. Ипак суђено му је било да изгуби руку, али не десну, него лијеву.  Пријавио се као војник у Шпанску армаду 1570. године и учествовао у бици код Лепанта 1571. године у којој се борио против Отоманског царства. Задобио је двије ране на грудима и остао без лијеве руке. Имао је само двадесет четири године. Додијељен му је надимак  Једноруки са Лепанта. Када се изузме његов лични губитак, Сервантес је био поносан на те војне подухвате, те их је више пута наглашавао у својим дјелима. Упркос томе што је остао без руке, Сервантес је наставио да служи у војсци до 1574. године, када напушта војну службу. Мигел и његов брат, Родриго, покушали су да се врате у Шпанију, али су их берберски гусари заробили на броду током путовања. Послије пет година породица их је откупила. Сервантес је у  Мадрид је стигао у новембру 1580. године. Његова дјела „Алжирске догодовштине“ и „Алжирске тамнице“ настала су након тог петогодишњег заробљеништва

Оженио се 1585. године, а двије године послије тога отишао је у Севиљу, где је ступио у службу шпанске Армаде, а 1592. године, због лажних оптужби да је илегално продавао жито, одведен је у затвор, гдје је провео двије године.

Први део „Дон Кихота” бјавио је 1605. године. Други део је објављен 1615. године.

Према својим дјелима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном вијеку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца.

Рекли су да са „Сервантесом започиње критика апсолутних вриједности, започиње ново доба. А оно почиње са осмјехом и то не осмијхом задовољства већ осмијехом мудрости.”  Једне луде, али трагичне луде. А сјеверније, ново доба ступа на сцену са другом лудом, трагичим неурастеником Хамлетом.

Прив дио „Дон Кихота” објављен је исте године кад је и први пут „Хамлет” постављен на сцену.

Вилијам Шекспир, енглески пјесник, драмски писац и глумац сматра се највећим писцем на енглеском језику и највећим драмским писцем свих времена. Написао је укупно 38 позоришних драма и 154 сонета.

Вилијам Шекспир је рођен у Стратфорду на Ејвону, а крштен је неколико дана послије, 26. априла 1564. године. Био је треће од осморо дјеце и најстарији син. Његов отац је био успјешан трговац,. Вилијам је највероватније похађао школу у Стратфорду. Нема података да је ишао на факултет. Оженио се 1582. године када је имао само 18 година. Након тога нема података о Шекспировом животу између 1585. и 1592. године (тзв. „изгубљене године”). Претпоставља се да се преселио у Лондон, без своје породице и отпочео каријеру у позоришту. Изградио је успјешну каријеру писца, глумца и сувласника глумачке дружине „Људи лорда Чемберленда”, касније познатију као „Краљеви људи”. Поред тога је и режирао и писао своје драме. Посветио је свој живот позоришту. Добио је признање као одличан глумац и драмски писац. Позориште у Енглеској у 16. вијеку није било много цијењено међу властелом. Међутим, многи племићи су били покровитељи и добри пријатељи глумаца. До 1597. године 15 Шекспирових позоришних комада је објављено. До 1599. године, Шекспир и његови пословни партнери су изградили своје позориште на обали Темзе, које су назвали „Глоуб”.

Године 1593. и 1594. настају његове прве пјесме „Венера и Адонис” и „Отмица Лукреције” посвећене његовом покровитељу, а вјерује се да је и већину својих сонета написао тада.

Шекспирово стваралаштво дели се на три периода. Са изузетком „Ромеа и Јулије“, прве драме су биле историјске драме базиране на народној традицији – „Краљ Ричард Други“, „Краљ Хенри Четврти“,„Краљ Џон” и комедије које је писао под утицајем римских и италијанских узора – „Сан љетње ноћи“, „Много вике ни око чега“, „Како вам драго“, „Узалудни љубавни труд“…

Други период представља његов најплоднији период када је написао нека од својих најбољих дела. То су његове чувене трагедије: „Хамлет“, „Отело“, „Краљ Лир“, „Магбет“, „Јулије Цезар“…

Трећи период се назива „трагичним периодом”, када је написао трагикомедије које се називају још и љубавним драмама – „Зимска прича“, „Бура“, „Цимбелин“.

Вилијам Шекспир је још за живота био угледан пјесник и позоришни писац крајем 16. и почетком 17. века, али славу данашњих размјера стекао је тек у 19. вијеку када романтичари уздижу његову генијалност, а викторијанци га славе готово као идола. И данас су његове драме игране и тумачене.

На његовом гробу стоји натпис: „По мудрости Нестор; по генијалности Сократ; по учености Вергилије. Земља покрива, народ тугује, а Олимп га има“.

Описујући „Дон Кихота“ и „Хамлета“, као двије поле човјечанскога духа, Драгутин Илић је казао: Оптимизам племенитога Дон Кихота и скептицизам суморнога Хамлета били су, јесу и биће водиље човјечанства.

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This