Izaberite stranicu

У Одељењу за српски језик Андрићевог института у Вишеграду одржан је научни скуп посвећен стваралаштву академика Матије Бећковића, пружајући увид у најзначајнија, широка – књижевна и лингвистичка истраживања о делу једног од најзначајнијих песника српског рода. Око двадесет реномираних аутора своје радове објавиће у посебном зборнику, а дух посебности догађају дало је и место одржавања скупа. Реч је о престоници националне културе у Републици Српској, која је посвећена истраживањима 20. века у областима друштвених наука и културе.

Реферат Желидрага Никчевића „Поетске шифре националног одрастања“ истиче да је поезија Матије Бећковића „један од најважнијих, најсугестивнијих и најактуелнијих параметара укупне српске духовности, а та чињеница обавезује“.

– Читање Бећковићеве поезије ствара утисак да нам он говори нешто што смо сви знали. Рећи што сви знају, то је најскандалознији продор у реалност. Зато његове песме пружају не само индивидуално, већ и неупоредиво колективно задовољство. Уверавају нас да, мало мудрији, испред себе имамо нови почетак – нагласио је Никчевић. – Тај наизглед обичан, актуелан говор помера се ка ванвременском, ка вечности. Отвара путеве националног одрастања и њихов тајанствени сјај и значај долазе до изражаја.

„Језик је памћење које није ни мало, ни кратко“, записао је песник. У реферату „Културна самосвест Матије Бећковића“, Драган Хамовић истиче да – језик јесте култура.

– Песник чије је тело на почетку било његова историја, прелази са индивидуалне на колективну оптику („Ову су књигу написали сви Ровчани“). Он одређује удео колективне прошлости у савременом појединцу. Не прихвата подржавање и декларисано прихватање прошлости. Он је прерађује, а песниково ауторско ја интегрише се са наслеђем сопствене културе кроз дијалошки и полемички поступак. Карактерише га одолевање изазовима конверзије и асимилације, опирање империјално скројеном идентитету данашњег човека – нагласио је Хамовић.

Он је додао да је ова заједница стварала велике појединце, носиоце колективне пројекције, а Бећковић их је портретисао: од Светог Саве, Његоша, Светог кнеза Лазара и мученика Вукашина…

– Користећи истоврсну стратегију, у новој књизи „Сто мојих портрета“, представио нам је своје књижевне и друге пријатеље, ближње, своје „личне велике појединце“. Појединац код Бећковића, готово увек је значајан за просвећење, за самосвест своје заједнице – рекао је Хамовић.

Иван Негришорац се бавио „Ђиласовим лелеком“ у поеми „Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором“.

– Читава поема је варијација 32 фрагмента, плача о нестанку старе, традиционалне, класичне Црне Горе. Наставља се тамо где је роман „Црна Гора“ Милована Ђиласа стао. Та стара Црна Гора имала је високо место у одбрани људске части и слободе, а идентитет јунака потврђивало је супротстављање непријатељу. То је нестало, па песник каже: „Бог је био наш чо`ек на небу, ниђе нисмо имали ближе својте“… – каже Негришорац. – Свест о изгубљеном и потреба за обновом и новим почетком из Бећковићеве поезије, интегрисала је најразличитије читалачке и слушалачке слојеве у српској култури. Воле га интелектуалци и обични људи који иначе не читају поезију.

Поред поменутих аутора, у зборнику „Књижевно стваралаштво Матије Бећковића у поетолошким и стилистичким анализама“ наћи ће се и текстови Лидије Томић, Николе Маринковића, Јане Алексић, Немање Каровића, Владана Бајчете, Соње Миловановић, Јована Делића, Милоша Ковачевића, Александра Милановића, Михаила Шћепановића, Сање Ђуровић, Милке Николић, Јелене Петковић, Илијане Чутуре, Вељка Брборића и Милана Ружића.

НАУЧНИ скуп у Андрићевом институту отворен је предавањем историчара проф. др Милоша Ковића „Век геноцида над српским народом“.

– Србима се реч геноцид намеће да би се замаглио геноцид који су Срби у 20. веку претрпели. Историја свих америчких држава које су створили Енглези почела је геноцидом, а они држе предавања о људским правима. Зато се свест о томе шта су учинили нама, мора чувати у темељу нашег националног идентитета, баш као што чувамо свест о Светом Сави, Симеону или кнезу Лазару – нагласио је Ковић. – Чинимо то не да бисмо мрзели суседе друге вере или нације, већ да бисмо се ослободили наивности, илузија и да бисмо сачували животе.

Ковић је још додао да је Република Српска гарант да се геноцид неће поновити, подсећајући да је најстрашнији зличин над Србима у Подрињу почео у Великом рату. Настављен је у Другом светском рату, затим у Крајини, у Сарајеву и посебно на Косову и Метохији, творећи мрачну вековну историју геноцида над српским народом.

Извор: Новости

Фото Ж.Кнежевић

Pin It on Pinterest

Share This