Izaberite stranicu

 – Ми се укрепљујемо овим празником, нарочито овдје у Бијелом Пољу, прије Велике недјеље, и спремамо се да уђемо у ток великих догађаја нашега спасења, да са Христом, идући за Њиме, и гледајући на Његово страдање, да се очистимо од гријеха, оперемо нашу савјест, да се поклонимо Његовом Крсту, Његовој смрти и гробу, беседио је владика Јоаникије.

Архијерејску литургију, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу служио Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством и монаштвом Црквене општине Бијело Поље и Епархије.

После Литургије и причешћа, градом је прошла традиционална литија коју је предводио Епископ Јоаникије. У литији, која је и ове године окупила велики број Бјелопољаца, био је велики број деце украшене венцима од врбовог прућа и звончићима. У беседи после литије, владика Јоаникије је подсетио на видљиву и на невидљиву страну наше вере:

– Невидљива страна даје смисао, суштину, снагу вјери, а ова видљива даје љепоту. Једно без другога не може, заправо, оно што је невидљиво претвара се у оно што је видљиво, и првенство има оно што је невидљиво. Јер вјера је скривена у дубинама бића, у дубинама свијести, осјећања, мисли и она је дубља од свега тога. Вјера је у коријену бића човјечијег и свега онога што је словесно наше биће, што је умно, ту је вјера. Вјера је у молитви, која се тајно Богу приноси, у богоразмишљању, када човјек остане сам са собом и сјети се своје душе и Бога живога, и остане насамо са Њим, далеко и скривено од других, и то је човјеку потребно. Али му је, исто тако, потребно да се дотакне, осјети и види ону видљиву и опипљиву страну вјере, као што је Господ Исус био Богочовјек, Бог и човјек. Бог је невидљив, а он је по свом тијелу видљив, па су многи мислили да је само човјек. И када је чинио чудеса говорили су “он је један од пророка”, од оних Божјих људи, којима је Бог дао да чине чудеса. Али, тек када је Господ Исус Христос побиједио смрт, тада смо, тек, повјеровали у Његово божанство на прави, истинити начин.

– А видљиву страну вјере представља и ова света Литија, храмови које градимо, света служба коју вршимо сједињује оно што је невидљиво – божанско и ово што је видљиво – људско. А, заправо, Божјом милошћу и Божјом благодаћу све се претвара у богочовјечанско, сједињује се оно што је божанско и човјечанско -људско, беседио је владика Јоаникије, додајући да за нас људе много значи да видимо ту спољашњу страну вере, која је, заправо, Божја љепота.

Владика је казао да је вера видљива и када славимо овакве празнике као што су Цвети – Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, када је народ осетио Његово божанско присуство и Његову милост, која их је невидљиво обузела.

– Тада се народ сабрао око Христа Господа. А ко понајвише? Дјеца и омладина. Они који су неискварени и који имају чисто осјећање, чисту отворену душу, боголику и неупрљану. Они су се, најприје, сабрали око Христа и забиљежено је само како су га дјеца прослављала. Пјевали су ону Давидову пјесму, којом се прославља Бог, Цар и Господар, Творац неба и земље „Осана на висини, благословен који долази у име Господње“, и то славље је било спонтано и неочекивано. Није било испланирано, као што то људи углавном раде, па испројектују унапријед, све знају, гдје ће ко стати, шта ће рећи и одакле ће га камера снимити… Господ је ушао у Јерусалим као обични човјек, на обичном магарету, не јашући на бијелом коњу, нити водећи свиту као цареви земаљски, али је био прослављен, не као земаљски цар, него као Цар и Господ неба и земље, као Спаситељ људских душа. То је било видљиво и пријатељима и непријатељима. Господ Исус Христос прије свог страдања, на Крсту, хтио је још једном да утврди своје Свете ученике, цио вјерујући народ и открио је своју божанску милост, излио на њихова срца, те су се отвориле њихове душе. И, већ, су Га тада прославили као Цара, Господа и Спаситеља, као Побједитеља смрти, јер је, већ, васкрсао Четвородневног Лазара, који је био у гробу. И Лазар је био са њиме, и његове сестре Марта и Марија, свједоци васкрсења Лазаревог. А онда, у сред тог славља, видимо злобу и пакост људску, већ, тада су поједини људи, чије су душе окореле, испуњене завишћу, мржњом и пакошћу, почели да кују планове како да ухвате Христа, како да Га понизе, како да Га оклеветају. Господ је ради нас људи и нашег спасења примио сву ту мржњу, пакост послије Тајне вечере, када је био издан, ухваћен, затворен и понижен, да би се изједначио са нама људима, да би примио сву нашу биједу и да би ту биједу претворио у нашу славу.  Та слава се открила тек на Његово Васкрсење. Међутим, и Његово понижење, и Његов Крст је био животворан и, већ, је пројавио своју силу и устали су приликом Његовог издахнућа на Крсту многи праведници, који су се претходно били упокојили, беседио је владика.

– Ми укрепљујемо овим празником, нарочито, овдје у Бијелом Пољу, прије Велике недјеље, и спремамо се да уђемо у ток великих догађаја нашег спасења, да са Христом, идући за Њим, и гледајући на Његово страдање, да се очистимо од гријеха, оперемо нашу савјест, да се поклонимо Његовоме Крсту, Његовој смри и гробу. И  да би нас обасјала слава Васкрсења Његовог, да би смо и ми кроз Њега доживјели побједу над смрћу и прославили тридневно Његово Васкрсење, објединили се, обновили и оснажили. Да се укријепимо вјером, заједништвом и међусобном љубављу, то је оно што души човјековој треба у овом свијету, који у злу лежи. На зло треба да одговарамо само добром, јер само добро може да побиједи зло. Не враћајте злом за зло, него на зло одговорите добром, праштањем, то је сила која побјеђује сваку мржњу, пакост. Зато смо ми хришћани дужни да се увијек миримо међу собом, прије свега, да завлада мир у нашим душама, домовима, да се тај мир прошири на цијелу нашу околину, заједницу, државу и васељену, јер ми као слуге Божје, ако то јесмо, дужни смо чинити  вјеру, мир и љубав међусобну и борити се против зла. Немамо ми пасиван однос према злу, боримо се против зла истином, правдом, добром, праштањем честитошћу, трпљењем. На то смо призвани гледајући на Господа Исуса Христа. Да би смо се са Њим сјединили треба да вршимо Његове заповијести, да слушамо и да се угледамо на Његов примјер. Његова божанска милост нас штити, храбри и чини способним да творимо Његове свете заповијести, да будемо христолики, боголики. Нека овај празник, који је празник породице, дјеце и цијеле Цркве Божје, цијеле заједнице око Христа сабране, нека свима донесе радост, здравље, напредак, мир, срећу и благослов. Амин, Боже дај, на многаја љета, беседио је владика Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Pin It on Pinterest

Share This