Izaberite stranicu

На данашњи дан, 21. априла 1782. године у списима први пут је поменут владика Арсеније Пламенац. Црногорски владика, који је владао кратко вријеме након владике Саве Петровића, који га је као сестрића одредио за наследника, из манастира Брчели упутио је писмо ванредном провидуру Данијелу Барбару којим га је обавијестио како му је синовцу Михаилу на путу за Стањевиће одузето све што је имао код себе од стране Маињана, тражећи од провидура интервенцију да се све то поврати. Тај документ, са печатом Арсенија Пламенца Митрополита цетињског, први је помен Митрополита Арсенија у документима ИАК.

Арсеније Пламенац  је најстарији син попа Раича, племенског првака, истакнутијег главара црногорског из прве половине XVIII вијека, савременика владике Данила. Уз то, Арсеније је био сестрић владике Саве Петровића. Након смрти владике Василија 1766. године, владика Сава је годину дана касније упутио свога сестрића код српског Патријарха Василија Јовановића Бркића, да га рукоположи за архијереја. Арсеније је тако, већ у тим годинама, захваљујући наклоности свога ујака владике Саве, помоћи и препоруци Шћепана Малог предвиђен за будућег владику.

Епископ Арсеније је постао помоћник владике Саве и помогао му у црквеним и земаљским пословима. Након смрти Шћепана Малог за архимандрита је рукоположен Петар Петровић којега је као дјечака, за живота владике Василија, владика Сава довео у манастир Стањевиће „на служби“, припремајући га за наследника. Док је Арсеније Пламенац био помоћник владике Саве, поред гувернадура Јована Радоњића, народ је све више фаворизовао младог његушког архимандрита. Остарјели владика Сава водио је очајничку политичку борбу и на унутрашњем и на спољашњем плану. Умро је у дубокој старости 1781. године у Стањевићима. У историографији је изречено доста престрогих судова о његовим државничким одликама, недостатку владарске енергије и борбене традиције. Пред смрт се стари владика опредијелио за Митрополита Арсенија Пламенца, а не за архимандрита Петра Петровића, свога синовца, који је био врло омиљен и поштован у народу.

У вријеме владиковања Арсенија Пламенца у Црној Гори су се водиле жестоке политичке борбе између гувернадура Радоњића и његових присталица, с једне стране и главара и претежног дијела народа, с друге, који су истицали младог архимандрита Петра Петровића. Ове двије струје су скоро независно од старог и болесног владике водиле земаљску политику, унутрашњу и спољну. Владика Арсеније се, колико је могао, посветио рјешавању текућих, животних питања свога народа и земље. То свједочи његових неколико сачуваних писама и оскудна грађа. Рјешавао је разне спорове, нарочито имовинске, настојао да ублажи гладне године, позивајући народ да не троши неразумно чак ни за „крсно име“, „осим пуње и проскуре“, да због ужасне оскудице чак ни „одива у род не одлази“, да се људи стрпе док гладна година не прође. У противном, као и све владике црногорске клео је и анатемисао све који га не би послушали.

Владика Арсеније је највише проводио у Брчелима, владикујући некако на маргини догађаја и изван тока главних дешавања у црногорском друштву и окружењу. Неки његови биографи су му, вајкајући се, замјерали што није умио да искористи историјску прилику и „владичанску власт пренесе на породицу Пламенаца“. Други су га правдали старошћу и болешћу, које су га везале за свој завичај, трећи су изрекли сувише строге и неодмјерене судове, који граниче са пањкањем, док га четврти нијесу ни поменули у својим студијама и прегледима црногорске историје.

Владика Арсеније Пламенац је умро у Брчелима маја 1784. године.

Након његове смрти, на Општецрногорском збору за новога владику изабран архимандрит Петар Петровић, личност која ће обиљежити своју епоху и ударити темеље нововјековне Црне Горе. Тако су се, послије мањег прекида, митрополитско достојанство и владичанско звање поново вратили у кућу Петровић – Његош.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This