Izaberite stranicu

Наш познати пјесник Ранко Јововић синоћ је у Центру за културу у Даниловграду одржао ауторско вече које је благословио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

На почетку вечери мр Огњен Јововић, предсједник Управног одбора Удружења грађана и поштовалаца Бјелопавлића, уручио је највећу награду овог Удружења „Велику повељу Бијелог Павла“ Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију и Ранку Јововићу за несебичан рад и допринос на његовању и промоцији историје, традиције и културе, у спомен и славу предака а на унапређење снаге и угледа потомака Бјелопавлића.

О пјесничким достигнућима Јововића говорили су владика Амфилохије, Новица Ђурић, Марина Јочић, Милорад Бошковић. Сам аутор Ранко Јововић је казивао стихове из својих збирки поезија. Модератор вечери је био Иван Луковац који је такође читао Ранкове пјесме.

Прво слово о поезији и Ранку Јововићу изговорио је пјесник, новинар Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе:

„Ако је икада постојале књига чиј би наслов био савршено примјерен садржају, онда је то, сигуран сам, избор из поезије Дивљи плач савременог пјесника Ранка Јововића. Стварати од живота поезију, а од поезије живот је вјештина коју су окушили многи, али која се доступна учинила једнако одабраним, онима чије су мисли и емоције обиљежавале времена којима су припадали. Засигурно, Ранко Јововић је један од оних којима је то пошло за руком.“

Професор књижевности Марина Јочић је истакла да говорити о Ранку Јововићу у срцу Бјелопавлића представља велику част и изазов.

„По многима највећи савремени пјесник, који је син ове земље, Ранко Јововић, син Милоша Новаковог, имао је у својим генима неисцрпан капитал који није проћердао у злим временима, него га је обогатио и учинио вјечним.“

Професорица је нагласила да цијели стваралачки вијек Ранко Јововић плете вијенац од двије змије: отаџбине и жене, обе усхићују и у поноре бацају и зато се за њих живи и умире.

„Он је епска поезија у љубавној пјесми и лирик у борби за посрнулу отаџбину. Ако ико икада покуша да дефинише Јововића као човјека и пјесника, тврдим да се он може једино уклопити у појам слободе.“

Писац, драматург, Милорад Бошковић оцијенио је да је осјећање и освајање слободе, не само поетске, код Ранка Јововића безгранично и да је таква слобода одредила и границе његове поезије.

„Поезија Ранка Јововића је наша могућност дијалога са пјесничким искуством најзначајнијих савремених пјесника словенског Југа: Милошем Црњанским, Момчилом Настасијевићем, Бранком Миљковићем, Стеваном Раичковићем, Матијом Бећковићем…, Душком Трифуновићем, Браном Петровићем .. Побуна против моћи, неслободе, оргиналност стила, разнородност свијета коме пјева, православно исходиште, богатство доживљаја, поетичар снаге која исијава, трајне су вриједности његовог опуса.“

Своје слово о пјеснику, који више од 50 година ствара на српском језику, Митрополит Амфилохије је почео стихом „а мене јадо јадни копају кућу и мозак“, истичући да је том копању куће и мозга пјесник својом поезијом подигао и подиже један изузетан споменик непролазном.

Високопреосвећени је истакао да је у Ранку врисак погинулог дједа, али и оца баченог у јаму. Врисак је у његовом бићу, не само у пјесми и одјекује у скоро свакој његовој збирци и он је, како и сам пјева, свему дужан.

„Народна пословица каже: Ко ти ископа око? Брат. Зато је рана тако дубока. Овом нашем пјеснику ископана су оба ока, отац и брат. Зато његов рана није само дубока, него је предубока. Оцеубитсво и братоубиство га прати и срета прије рођења, у рођењу, и послије рођења, до данашњег дана, до смрти. Из братоубилачког и богоубилачког, и тог копања куће и мозга он настаје, живи, умире, живи за навјек. У једном свом стиху исповједа да је вјерник сиромах, да је лик из казана Достојевског.“

У времену у коме син убија и земног и небеског Оца, у коме брат убија брата, казао је владика Амфилохије није лако бити ни човјек а камоли вјерник. По његовим ријечима зато Ранко себе назива сиромахом вјерником, а то што се свуда  догађа, посебно се догађа у његовој и нашој Црној Гори, гдје су се браћа поштено вољела и поштено мрзела, све у своје вријеме.

Нагласио је владика да су диобе у малој Црној Гори тако дубоке укоријењене и да ту диобу и несрећу која се догодила, Ранко Јововић описује у својој поезији, осјећајући да су Бог и дубока вјера угрожени у њему, зато што су угрожавани у самом почетку његовог живота:

„У исто вријеме, он то превазилази својом човјечном љубављу, тако да нема ниједне ријечи мржње против убица Милоша Јововића или других братубица и богоубица. Има само састрадања, сажаљења, патње и дубље молитве да се исцјели овај народ од тога духа демонског, сатанаског, оцеубиство, братоубиства и богубиства.“

Митрополит је казао да у борби против тог опаког отрова што разара биће, може помоћи само изворна народна вјера Светопетровска, Светосавска и пјесници попут Ранка Јововића.

Ауторско вече Ранка Јововића одржано је у организацији Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“.

***

Ранко Јововић је рођен 1941. године у Косићу код Даниловграда. Основно и средње образовање завршио је у Даниловграду и Подгорици. Студирао је на групи Југословенска књижевност и српскохрватски језик на Филолошком факултету у Београду.

Аутор је збирки пјесама: „Гвоздена шума“,„Дивљи плач”¸ „Пољубац за Ану Ахметову”, „Шта је живот без подвига, Господе”, „Залазак сунца, заувек”, „Не окрећи од мене главу, Господе“… „Сузе Марка Миљанова” .

Добитник је је више значајних књижевних признања, међу којима је и награда „Извиискра Његошева“ Епархије будимљанско-никшићке и компаније Мона“, коју је добио за цјелокупно пјесничко дијело, а поводом књиге „Сузе Марка Миљанова“.

Његова поезија превођена је на више европских језика.

Ранко Јововић живи и ствара у Подгорици.

 

Весна Девић

Фото: Јован Д. Радовић

Pin It on Pinterest

Share This