Izaberite stranicu

Породица Костић са својим значајним духовним и националним радницима, генерацијама свједочи православно и српско трајање на простору Кртола и Боке, назначио је архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић.

Обраћајући се присутним у препуној Ризници Српске православне цркве у Котору, на промоцији новог издања књиге „Свети Сава у Боки“, аутора Васка Костића у издању новске Књижаре Со, писца Николе Маловића, Кривокапић је казао да су Костићи стара свештеничка породица кртољска, уназад неколико генерација.

„Врло су значајни и духовни и национални радници. Син посљедњега свештеника Марка, Лазо Коатић стриц Васков, читаву је задужбину направио пишући у иностраству као доктор права. Писао је веома значајне ствари, тако да није необично што је Васко потегао на ту страну и наставио тамо гдје су његови преци почели. Поготово онај дио који је радио његов стриц Лазо Костић“, казао је отац Момчило Кривокапић.

Познатом бокељском публицисти Васку Костићу Митрополит црногорско приморски Амфилохије уручио је 2017. орден Светог Саве трећег степена, који је поносно носио на прсима и на синоћњој промоцији.

Додавши како је публика синоћ била у прилици да присуствује “изузетној вечери у Ризници испод протрета владика которских, Иване Мартиновић, која је оснивач Прве српске фондационе школе”“, Кривокапић је истакао да су то „свједочанства о ономе што се на нашем терену дешава“.

„Химном О српска млада невина чеда по тексту Јована Сундечића и нотама Салгетија, започели смо ово вече. Поред химне Ускликнимо с љубављу, као што знате,  имамо и ову нешто старију которску. На Савиндан, када у дође Градска музика Котор, свирају једну и другу химну и то је нешто је што је у Котору сачувано. Онда када је Васко писао књигу то је било заборављено“, подсјетио је отац Момчило Кривокапић.

Ректор Цетињске богословије протојереј ставрофор Гојко Перовић је указао на значај својеврсног подухвата у режији уредника издања Николе Маловића – штампања Костићеве књиге „Свети Сава у Боки“.

„Ово је свакако велика ствар, а поготово у овим временима када човјек дође у ситуацију да нешто прочита или чује, а када се све употребљава, или злоупотребљава, политички. Баш од времена Светог Саве до данас, увијек би Бог одредио понекога, да тако кажем, записничара повијести, историчара, историографа, који ће да запише оно што се десило, или да у новије вријеме покупи оно што је прије њега записано. Па ако имамо тему стару 800 година и коју су многе велике културе и силе хтјеле, или да пониште, или да преобликују, онда стварно пред сваком новом генерацијјом православних хришћана вјерника припадника нашега народа је задатак који , као у овом случају, није питање козметике или жеље да се изда јиш једна књига више, него намјера да свако ново покољење добије на једном мјесту сабрано по могућности све што се може и да то буде укомпоновано, укоричено и побројано“, казао је отац Гојко.

У свечарској атмосфери, како је назначио, указује се на важност Васковога труда да све податке окупи на једном мјесту.

„Култ Светог Саве има макар три мале епохе, или раздобља, од када је живио и дјеловао, до нас данас. Толико су те три епохе између себе различите по ономе како можемо да их видимо, како можемо да препричамо догађаје“, констатује Перовић и истиче како је изузетно потребно да се разликује када је нешто настало.

Прва епоха Светосавља је епоха самога живота Светог Саве, епоха Хиландара, пет или шест манастирских задужбина Светог Саве у Црној Гори за коју непобитно имамо црно на бијело  да су то задужбине Немањића“, казао је Перовић, додавши како их има сигурно још 50 које су сигурно немањићке, али за које се то за сада може само претпоставити.

„Прва епоха је од настанка Зетске епископије на Превлаци код Тивта, до повлачења зетског митрополита на Цетиње. Са штампаријом почиње нова епоха свуда па и код нас. То је епоха богослужбених књига, епоха фресака икона, народних устанака који се окупљају око имена Светога Саве и борбе за слободу и епоха врло шарениоликог његовања култа Светога Саве, не само код православних хришћана, што је посебан прича, већ и код других, чак конфесија, поштовање да је Свети Сава био Божјии чивјек. Трећа, најближа нама, је епоха националног покрета гдје је Свети Сава помало национализован, више него што мени лично паше, јер смо од једног универзалног пастира, који је самим тим и наш народ уздигао и ставио у неке васељенске токове, човјека који брине и организацији Жичке архиепископије Српске аутокефалне цркве, који истовремено брине и о организацији Бугарске православне цркве, човјека који је саговорник антиохиојског, александријског и  јерусалимског патријарха, у 19 вијеку добијамо једну малу националну заставицу са ликом Светога Саве. То га сужава у неки простор у којем он није никад видио ни себе ни Цркву, али је то просто вријеме 19.вијека, вријеме шклола, нових цркава које се граде, академија, разних прослава, рецитација, хорова, романописаца, историографа, разних друштава која носе име Светога Саве све до дан данас. Наравно да то не значи да од тада славимо Светога Саву, него да од тада за многе почиње нововојековна истриографија.

Присутност Светога Саве у многим народима постоји прије стварања појма нације, тако да прослављати га као националног радника или заштитника, донекле може, али је и светогрђе сводити га само на то. Зато ова књига и посебо рад Николе Маловића на ретуширању, заслужује посебну пажњу и мени је драго да сам вечерас учесник овако лијепог скупа“, поручио је између осталог рецензент књиге отац Гојко Перовић.

Издавач књиге „Свети Сава у Боки“ херцегновска Књижара Со слави 15 година.

„Стручни консултанити, без којих књига не би могла да буде маестрално испеглана, су Жељко Комненовић, Јован Маркуш,  отац Никола Урдешић, игуман манастриа Савина Макарије. Идеја је настала прије двије године да се ми лиценциарни учитељи одужимо Светом Сави. Књига је 95 % иста као што је била и надам се да ми Васко неће замјерити на хируршким потезима. Почиње мишљу Владике Николаја „Цело је Приморје прекрасно , али у њему се ипак по лепоти, као и по политичком значају, особито издваја и, као ален у царској круни, блиста српска Бока“, казао је уредник издања Никола Маловић, цитирајући и ријечи Матије Бећковића да је у Светом Сави сабрано сво наше разумијевање хришћанства.

Маловић каже и да је једна од дефиниција нас самих „да смо ми светосавском гранчицом окалемљени хришћани“.

„Заиста је то допадљива дефиниција коју сам се потрудио да запамтим. Уводне текстове књиге потписују историчари Петар Шеровић, Јован касније Јоаникије Липовац, а говоре о органској повезаности Немањића и Боке. Традиција немањићка је ушла у све поре, али тога нисмо свјесни. Шеровић и Липовац говоре о везама Светог Саве са приморјем, поморским путивањима које је предузимао одавде, о томе како је већи дио Боке Которске, данашње новске општине,  Луштисце и Кртола био земља Светог Саве са светосавским свештеним мјестом на мејсту онога што „фурешти“ данас зову Острво цвијећа. Посебно поглавље је Светославље у Боки гдје Васко детаљно доказује и говори о светосавским крстовима и Лаваруму, о феномену који постоји само у Боки- светосавским бадњацима. Ту је и поглавље о Светом Сави као школској слави од старина, па о томе да је Свети Сава крсна слава Срепског пјевачког сруштва Јединство, које је пјесмом започело вечерашње дружење“, казао је Маловић.

У књизи су и поглавља о бројности цркава Светог Саве у Боки, легендама посвећених свецу, новинским извјештајима о прослављају Светог Саве…

„Неки врсту поговора потписује Митрополит Амфилохије, а након Васка зачинио је крај Младен Станковић из Београда, преводилац са старогрчког и латинског чији је и сајт посвећен истроји српског поморства. Он наводи фасцинантан податак: О томе како се Свети Сава поштује у Боки говоре следеће чињенице: Београд са два милиона становника има двије, односно три цркве посвећен Светом Сави, све подигнуте након 1935 г.  Нови Сад са 300.000 становника има једну саграђену 1987. док на примјер Подгорица или Бања Лука, градови са  по 200.000 немају ниједну. С друге стране малена Бока са 70.000 становника има осам храмова посвећених Светом Сави“.

Подаци су још драстичнији по поменуте градове ако се вратимо вијек унатраг.

Маловић је затим представио храмове посвећене Светом Сави у Боки а приказан је рад Александра Де Рока „Путовање Св Саве од 1191. до 1325. године“

Проф српског језика и књижевности Љиљана Чолан поздравила је публику која је дошла на још једно окупљање четвртком, које у току Великог поста организује Српска православна црквена општина Котор.

„Вечерас имамо част да први промовишемо поново штампану књигу Свети Сава у Боки аутора Васка Костића, захваљујући оцу Мому који увијек осјети важност представљања књиге и увијек подржи издавачке подухвате сада већ искусног књижара Николе Маловића. Ова књига је 15. у његовој едицији Бокељологија, а њен значај је утолико већи што је поново штампана поводом 800 година од оснивања Зетске епископије и од добијања аутокефалности Српске православне цркве. Објављивање ове књиге потпомогло је, поред Српске православне цркве – Патријаршије српске, фондације проф.Срђана Грбића и Министарства културе и информисања Републике Србије, и Српско пјевачко друштво Јединство из Котора, најстарије и најдуготрајније не само пјевачко него и опште културно и патриотско Светосавско друштво које је 1868, године почело славити Светог Саву као своју крсну славу“.

У књизи се управо говори о првој академији са плесом која је организована у просторијама Читаонице:

„На тој забави послије испјеване Светосавске химне, један од чланова друштва одржао је пригодан говор, затим су се ређала пјевања, декламације и свирање оркестра, па се играњем кола у великом весељу зором све завршило“.

О том догађају свједочи дугогодишњи предсједник Јединства, прота Јован Бућин у Прегледу рада друштва 1929. године, а дијелове тога текста инкорпорирао је у овој книзи господин Васко Костић.

„Књига је, по мом мишљењу, неки вид хрестоматије, а познати аутори, међу којима истичем Његову светост Јоаникија Липовца, владику Амфилохија и историчара Петра Шеровића, говоре о култу Светог Саве у Боки Которској. Чини ми се да је подсјећање на значај личности Растка Немањића, Светог Саве, данас актуелније него икад до сад.

Тако захваљујући огромном труду Васка Костића ми данас имамо ово дјело као посебан материјални доказ и свједочанство да је у личности Светог Саве сабрано све наше разумјевање хришћанства у српској Боки, парафразирам Матију Бећковића и владику Николаја Велимировића. Аутор, Васко Костић, на самом почетку књиге истиче да је најважнији приморски град у држави Немањића био Котор… а када је Стефан Немања заузео Котор, знајући за његову важност, још га је боље утврдио и оградио је у њему себи двор..тако да је Котор постао нека врста Немањине престонице из које се дјеловало, не само на територији Боке, и не само у 12. вијеку, него и даље, и у каснијим вијековима. Можда нам је због актуелности поновног Косовског распећа тренутно најважније подсјећање на фра Виту Которанина, малог брата протомајстора из Котора, града краљева који је идејно осмислио и изградио Високе Дечане, највећи српски споменик средњег вијека 1335.године, а који се такође помиње у овој књизи“, истакла је Љиљана Чолан .

Свети Сава, син оснивача династије Немањића, први српски архиепископ, одлични организатор Цркве, просветитељ народни, књижевник, мудри државник, човјек високих способности, оставио је у српском народу дубоке трагове свога живота и рада.

„У Боки о томе свједоче бројне грађевине, међу којима Свети Јоаникије Липовац истиче седам оних које су посвећене Светом Сави (у селу Главати у Грбљу, у селу Клинци на Луштици, у Доњем Морињу, на Савини, у селу Ђенашима близу манастира Прасквице, у селу Крсцу у Паштровићима, у Буљарици близу манастира Градишта, а владика Амфилохије у тексту Светионик Словенског југа истиче И Цркву Светог Саве саграђену у Тивту 1967. године.“

Међутим, како је нагласила професорица, централно мјесто Савине дјелатности у Боки, духовне и просветне, био је манастир Светог архангела Михаила на Превлаци код Тивта. Одатле се мисионарски рад Светог Саве ширио цијелом Боком, кроз сав њен простор и сву њену историју. О томе говори у предговору ове књиге отац Гојко Перовић.Љиљана Чолан:

Највећи Божји дарови међу људима даровани од вишњега човјекољубља, јесу – свештенство и царство; једно, дакле, да служи оном што је божанско, а друго да влада и да се стара за оно што је људско. (Свети Сава: Законоправило)

Након физичке смрти Светог Саве, услиједило је вријеме у којем се смањио утицај државе и Цркве на одржавање његовог култа, нарочито од 15. до 19. вијека због разних поробљивача Боке. Теодосијева биљешка ( у Житију Светог Саве) да се на помен Савиног имена млијеко сири, свједочи да је крајем 13.вијека, уз лик Светог Саве којег су уобличили у писаној књижевности најобразованији духовници, створен и онај лик из народа који је заштитник сиротиње, хранилац гладних, појилац жедних…

Свети Сава као неко божанство природне религије зауставља ријеке, ућуткује вирове, отвара врела (водостваратељ је у овим нашим сушним крајевима, стр. 81; Створена и одузета вода стр.83), оставља своје стопе куда прође (Савина стопа, стр.105). Свети Сава учи људе многим корисним стварима и занатима, учи жене да ткају и шију, људе да ору, да гаје кестен, суше рибу, кују метал. Измислио је ужарски занат, дотјерао ћебаџијски, поправио самарџијски. Као Божји помоћник Свети Сава је борац против ђавола, његов духовни значај се не смањује ни када кажњава похлепне и зависне као у легенди „Проклето село“ (стр.89) Свети Сава је виђен и као вучји пастир, некад више наклоњен вуцима него људима. Истраживачи нас упућују на митолошко створење карамана (вук-пас-лав), чест мотив на преднемањићкој каменој пластици археолошких налаза у Боки. Најљепши и најочуванији лик је на чувеној превлачкој парапетној плочи, о којој је много писано. Фотографије нема у књизи. Наслеђе духовног богатства лебди око нас и слободно га може захватити свако. “

Професорица је истакла да је за ово вече одабрана још једна легенда која говори о потреби да се дарује народу духовно весеље, да се истјера мрак из куће бића, јер је та унутрашња радост човјекова некада важнија од хлеба:

Савина главица

(стр.105).

Бокељске светосавске легенде:

  1. Свети Сава – водостваратељ (стр.81)
  2. Створена и одузета вода (стр.83)
  3. Проклето село (стр.89)
  4. Савина Главица (стр.97)
  5. Савина стопа (стр.105)

 

„У зависности од тога на какве се људе намјерио, Свети Сава их је стављао на различита искушења, да би показали своје право лице. Учио их је да изнесу мрак из куће и у физичком и у духовном смислу. У неким историјским тренуцима нас је тај мрак надвладавао, упркос огромном труду светитеља да нас заштити. О томе свједочи Брана Црнчевић у својој пјесми Дуг Растку Немањићу. Никола Маловић као савремени писац и књижар на себи својствен начин враћа дуг Светом Сави“, закључила је проф српског језика и књижевности Љиљана Чолан.

Предраг Николић

Pin It on Pinterest

Share This