Izaberite stranicu

Милица је рођена у зору 9. јануара 1996. Убијена је 17. априла 1999. године, у 21.45 у свом купатилу, зграда број осам, Улица Димитрија Лазарева Раше, први спрат, Батајница.

Гелери НАТО бомбе распарчали су прозор, покидали завесу… Милица је седела на ноши. Мајка Душица је, који тренутак пре, кренула да јој спреми постељу. За сан.

Тата Жарко покупио је веш са штрика и малену црвену хаљиницу са извезеним мачетом у корпи, које спава. Брат Алекса пребројао је играчке. А, њену лутку сместио је у креветић, крај јастука. Тако је Милица одлазила на починак.

Експлозија је била нагла и снажна. И, после се ништа није чуло. Осим вриска тате Жарка. Узео је Милицу у наручје. Трчао је низ степенице, а дете му је клонуло… све више клонуло на рукама. Улетео је у ауто и возио… возио… није се помирио да је његов малени цвет већ отргнут из лепе родитељске баште. Испустила је своју анђеоску душицу, без речи, у наручју у коме је најлепше спавала и сањала.

Репортери „Новости“ били су сведоци трагедије Ракића. Тренутака када је заустављен несигурни корак њихове мезимице са смејавицама на угловима усана.

А, пре само који сат цртала је лале, а постала циљ најмоћнијег војног савеза који се тог несрећног пролећа, пре две деценије обрушио на СРЈ. Занемели су Ракићи. Занемели њихови пријатељи и родбина са обе стране Дрине. Тамо где им је завичај и овде, у Батајници, где су се скућили. Занемела је, у тренутку, читава земља, у неверици да је малена Милица, ето, „само колатерална штета“. А није била ни прва ни последња. Била је једна жртва у низу које су нанизане и које ће се низати током 78 дана бомбардовања. Душица и Жарко, после ове трагедије, обновили су породицу. Родила им се Анђела. Али су, понајвише, ћутали. У ћутању су бродили неправдом због злочина без осуде.

Враћамо време, дан после страшног злочина. Над отвореном, маленом хумком, читају опроштајно писмо васпитача из вртића у који је Милица ишла:

 „Многе оптужнице исписане у овом неправедном рату вапију за правдом. Ову оптужницу потписује, својом ручицом, једно дете убијено на свом дечијем престолу, у купатилу родитељског дома. Одавде је опако и неопростиво угрожавала безбедност моћне НАТО алијансе.“

Батајничко гробље било је тога дана тесно за сву тугу. И цела Батајница тесна. И Београд. И Србија.

На бели невелики ковчег укопници су спустили свеску у којој је Милица цртала своје лале. Спустили су и бојице. И лутку коју је волела. Сви су веровали да се анђели и у рају играју. И тамо, горе, доцртавају своје започете цртеже.

Годину после „Новости“ су са својим читаоцима подигле споменик у Ташмајданском парку. Хиљаде људи, порукама и даровима, уписало се у овај белег, свевремену опомену да су деца најболније жртве НАТО агресије. У споменик са ликом Милице Ракић која симболизује лик 79 деце страдале у НАТО аресији, уписани су сви уморени малишани, без обзира на веру и нацију.

На Батајничком гробљу, где почива малена Милица Ракић, данас су, на дан њеног убиства, положени венци и одржан помен. Код споменика у Ташмајданском парку упаљене  су свеће за опомену да се никад, ником не понови овакав злочин.

Извор: Новости

 

 

Pin It on Pinterest

Share This