Izaberite stranicu

На данашњи дан 15. априла рођена су два значајна српска режисера и писца – Павле Угринов и  Живојин Павловић.

Живојин Жика Павловић, један од најзначајнијих српских редитеља црног таласа југословенског филма, као и еминентни књижевник, сликар и професор Факултета драмских уметности у Београду, рођен је у Шапцу 15. априла 1933. Дјетињство је провео у многим градовима Србије. Са деветнаест година почео је да пише о филму и умјетности за београдске новине и часописе. Дипломирао је декоративно сликарство на Академији Примењених уметности у Београду. Са двадесет пет година режирао је свој први аматерски филм Љуба Поповић (1958). Три године касније завршио је свој први играни филм «Живе воде» из омнибуса «Капи, воде, ратници» (1962). За овај филм, Павловић је добио прву од многобројних награда на филмском фестивалу у Пули. А награда филмских критичара на фестивалу у Катарги (1965. године) за филм «Непријатељ», била је прва међународна награда коју је добио.

У својој тридесетој години објавио је прву збирку приповједака «Кривудава река». Његов први роман «Лутке», објављен је 1965. године. За то дјело, Павловић прима прву од многобројних награда за креативно списатељство (награда «Исидора Секулић» 1967. године).

Живојин Павловић је снимио 15 филмова и објавио 32 књиге. Његови филмови су препознатљиви како по изразу, тако и по тематици коју обрађује. Углавном су то социјалне драме, са главним ликовима неприлагођеним друштву у коме живе и друштвеним приликама који владају — филмови са изразито критичким ставом. Након филма «Заседа» (1969) жестоко су га критиковале званичне власти Југославије, тако да је једно вријеме био у могућности да ради једино у Словенији. Ретроспективе његових филмова организоване су у Француској.

Као глумац, појављује се само у једном дугометражном играном филму «Национална класа» редитеља Горана Марковића, у више него споредној улози која траје свега неколико секунди, али и у три краткометражна филма својих студената са Академије «Браћа Карић» у Београду, на којој је био редовни професор.

«Држава мртвих» је последњи филм Живојина Павловића. У првом плану сценарија био је распад једне породице који је носио симболику распада СФРЈ. То је метафора о растакању СФРЈ, драма идентитета ових простора.

Преминуо је у 29. новембра 1998. године Београду. Постхумно је објављено шест томова његовог Дневника.

Павловићев савременик и сабрат по филму и литератури, књижевник, драматург, редитељ и академик Павле Угринов (право име Василије Поповић) рођен је 15. априла 1926. године у Молу. Основну школу похађао је по разним мјестима у Војводини, а средњу у Зрењанину. Економски факултет у Београду уписао је 1946. године. Послије двије завршене године студија уписао се на тек основану Академију за позориште и филм у Београду, гдје је дипломирао 1952. године на одсјеку за режију у класи проф. др Хуга Клајна. Послије студија једно вријеме се бавио позоришном режијом и теоријом. Један је од оснивача камерне сцене Атеље 212 у Београду. Његовом поставком драме «Чекајући Годоа» Семјуела Бекета свечано је отворена сцена тог театра. Радио је и као уредник драмског и серијског програма Телевизије Београд.

У књижевни живот ступио је 1955. године поемом «Бачка запевка», за коју је заједно са Александром Тишмом, добио Бранкову награду за поезију. Затим се потпуно посветио писању прозе и есејистике.

Објавио је 21 књигу, међу којима су романи: «Одлазак у зору», «Врт», «Елементи», «Царство земаљско», «Без љубави» итд и више збирки новела. Написао је више сценских адаптација, телевизијских и радио-драма, есеја, студија и критика.

Био је члан Главног одбора Стеријиног позорја, члан Предсједништва Удружења књижевника Србије, члан Савета Музеја савремене уметности у Београду, члан Савјета БИТЕФ-а и бројних других културних установа и манифестација. Био је предсједник савјета Летописа Матице српске и стални члан – сарадник те установе.

Добитник је бројних награда. Преминуо је 23. јуна 2007. године у Београду у 81. години.

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This