Izaberite stranicu

На данашњи дан 14. априла 1917. године умро је пољски љекар Лудовик Лазар Заменхоф, изумитељ вјештачког језика есперанто.

Под псеудонимом Др Есперанто, издао је 1887. године уџбеник новоствореног језика. Назив „есперанто“ потиче од псеудонима под којим је „Прва књига есперанта“ објављена: Доктор Есперанто — неко ко се нада да ће овај језик постати међународни (помоћни) језик свих људи.

Данас је есперанто у употреби у разним сферама живота, укључујући путовања, дописивање, културну размjену, књижевности оригиналној и преведеној и литератури (уопште) и у неким школама се учи факултативно. Циљ Есперанта није замjењивање постојећих језикa, већ њиховоа допуна. Говорна заједница есперанта постоји већ више од стотину година, а чине је бројни говорници и симпатизери окупљени у хиљадама клубова, група, удружења, струковних и националних савеза на свим континентима.

У свијету постоје хиљаде језика и људи који се међу собом слабо или тешко споразумијевају. Есперанто се залаже за задржавање тих језика, уз одређивање једног заједничког који ће их све повезивати. Људи би, осим свог материњег језика, могли говорити и Есперанто (као први страни језик). Могуће је да је Есперанто у овој улози боље рјешење од енглеског, кинеског или било ког другог националног језика, имајући у виду да је етнички неутралан, а да је лаган за учење. Еспереранто није потекао од једне велесиле или једног народа, који би свој језик наметали другим народима. Он је плански прављен, а не стихијски попут националних језика, те је неопходно знатно мање времена да се научи. Основна комуникација се у њему постиже још брже. Тиме учење страних језика не постаје повластица богатих и учених, него је доступно свима. Исто тако се штеде огромна средства неопходна за учење језика. Есперантисти, осим ових идеја, нуде свијету готов производ за ту намјену, међународни језик Есперанто, који је већ дуго у употреби. Коришћење Есперанта у међународном комуницирању малим језицима пружа већу заштиту и ствара повољније услове за њихово одржање и развој, него што им пружа реалност у којој доминира један или неколико великих језика. Језичка структура есперанта подржава природни ток људског размишљања и логичнији је од спонтаних (националних) језика. Веома продуктиван начин творења ријечи гарантовао је још у почетном стадијуму развоја језика изнијансиране могућности изражавања, што је још у раним стадијумима учења мотивисало ученике да напредују у учењу. Тако је сама заинтересованост брзо омогућавала стицање знања – неупоредиво прије него код учења националних језика. Уопштено речено, мјесеци учења овог језика одговарали су годинама учења националних језика.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This