Izaberite stranicu

Чувени руски оперски и камерни певач, басист необично великог распона гласа, који је словио је за једног од најбољих пјевача свих времена, солиста у Бољшом театру, Миланској скали и Метропол опери, упокојио се на данашњи дан, 12. априла 1938. Фјодор Иванович Шаљапин је био први национални умјетник СССР-а. Има репутацију умјетника који је у свом раду комбиновао урођену музикалност, сјајне вокале, изванредне глумачке способности. Бавио се књижевношћу, сликарством, цртањем и скулптуром, глумио у филмовима. Имао је велики утицај на свјетску оперу –.

Рођен је у Казању 1. фебруара 1873. Растао је у сељачкој породици. Као дјечак обучавао се за обућарски занат. Школовао се у стручној школи при војсци. Већ у дјетињству постало је јасно да Фјодор има музички таленат. Пјевао је у приградском црквеном хору и на сеоским фестивалима.  Фјодор је 1883. године први пут дошао у позориште да изведе представу Петра Сухоњина „Руско вјенчање“. Позориште га је опчинило И није пропуштао ниједну представу.

У Казању је Шаљапин 1889. године примљен као додатни члан престижног Серебрјаковог хора. Постепено је почео да добија мале улоге у многим перформансима. По завршетку сезоне придружио се Деркачовој лутајућој трупи, којом је обишао градове Русије, Централне Азије и Кавказа. Преселио се у Тифлис, град који је, као и за многе друге велике представнике руске књижевности и умјетности,  играо веома важну улогу у животу Шаљапина. Ту је упознао бившег умјетника царских позоришта, професора Усатова. Послије слушања пјевача, Усатов је рекао: „Остани учити од мене. Нећу узети новац за студирање“. Усатов  му је и финансијски помогао. Године 1893. Шаљапин је дебитовао на позорници Тифлиске опере гдје стекао славу и признање, а од самоуког пјевача постао је професионални умјетник. Поред музике, био је талентован и за сликарство и књижевност.

Године 1895. Фјодор Шаљапин стиже у Москву, гдје склапа уговоре са Дирекцијом Маринског театра. Састанак са чувеним заштитником Савом Мамонтовом означио је почетак цвјетања Шаљапиновог рада. Мамонтов је позвао пјевача да ради у московској приватној опери са троструком платом. Године 1899. Шаљапин је позван у Бољшој театар, гдје је имао огроман успјех. Позоришни живот пјевача постао је огроман тријумф. Као глумац Шаљапин је понирао интуицијом и маштом у карактер лика, остварујући га до савршенства, гестом, мимиком и маском.

Савременици пјевача оцијенили су његов јединствени глас: у Москви постоје три чуда – царско звоно, царски топ и царски бас – Фјодор Шаљапин. На много начина, захваљујуц́и таленту Шаљапина, који је укључио у своје репертоаре арије из руских опера, композитори Н. Римски-Корсаков, М.Мусоргски, М.Глинка добили су свјетско признање. Он је умио изразити широку љествицу душевних расположења и истанчано преплетање музике и ријечи.

Пјевач добија европску славу. Године 1900. позван је у чувену Миланску скалу. Износ који је Шаљапин добио по уговору за тај период је био нечувен. Након боравка у Италији, пјевач је сваке године био позиван на турнеју у иностранство.

Светски рат, револуција и грађански рат у Русији прекидају његове турнеје. Пјевач од својих средстава отвара двије мање војне болнице за рањене војнике и даје велике суме новца у добротворне сврхе.

Шаљапин 1915. дебитује на филму, играјући главну улогу у историјској драми „Цар Иван Васиљевич Грозни“. Године 1922. године одлази на турнеју у САД. Никада се није вратио у Совјетски Савез. Код куће, заузврат, одлучено је да се Шаљапину одузме титулу народног умјетника. У иностранству, Шаљапин се окушава у новој уметности – биоскопу. Године 1933. глуми у филму “Дон Кихот”.

Током 1935. и 1936. пјевач је на својој последњој турнеји по Далеком Истоку одржао 57 концерата у Манџурији, Кини и Јапану. Упокојио се у Паризу. Тек скоро пола вијека касније, 1984. године, његов син Фјодор добио је дозволу да пренесе  прах свог оца на Новодевичје гробље у Москви. Поновљена сахрана су одржане са свим почастима. А 57 година након смрти умјетнику је  постхумно враћена титула Народног умјетника СССР-а.

Оперски репертоар Фјодора Шаљапина обухватао је чак 67 улога различитог типа (епске, трагичне, улоге из свакодневног живота, романтичне, сатиричне). Велики део свог репертоара, чак 36 улога, интерпретирао је у операма руских композитора. Поред тога, изводио је око 400 пјесама и романси.

Приредила: Марија Живковић

Фото: http://secanja.com

Pin It on Pinterest

Share This