Izaberite stranicu

На данашњи дан, 7. априла 1962. године ухапшен је југословенски политичар и дисидент Милован Ђилас, бивши најближи сарадник Јосипа Броза. Разлог хапшења било објављивање његове књиге „Разговори са Стаљином“. Било је то четврто хапшење и суђење Ђиласу од како се, јануара 1954. године, разишао са руководством Комунистичке партије Југославије.

Рођен је 1911. године у селу Подбишће код Мојковца. Послије завршетка гимназије одлази у Београд гдје почиње да студира филозофију и право на Београдском универзитету 1932. године. Тада се повезује да илегалном Скојевском организацијом и врло брзо постаје члан СКОЈ-а. За вријеме велике провале комуниста у Београду, полиција га је ухапсила у августу 1933. године. Милован Ђилас је пребачен у Главњачу гдје су га испитивали Драги Јовановић и Светозар Вујковић. Није ништа признао, па је био претучен и остављен цијелу ноћ да без одјеће лежи у својој ћелији. Сјутрадан му је почело суђење пред Општинским судом града Београда који га је по Закону о заштити државе осудио на пет година затвора.

Био је члан Политбироа и аутоматски је изабран и за члана Врховног штаба. Послије сплашњавања Тринаестојулског устанка на његово мјесто је упућен Иван Милутиновић, а он је повучен у Врховни штаб, гдје је имао задужење за пропагандни рад и учествовао је у уређивању листа „Борба“, у ослобођеном Ужицу. Оптуживан је за злочине које су партизани починили у Црној Гори на почетку рата, ткз. Лијева скретања, која је описао, али се и оградио са објашњењем да у то вријеме није ни био у Црној Гори. Заједно са Митром Бакићем дочекао је прву енглеску војну мисију коју је предводио капетан Бил Хадсон у Петровцу на Мору. Заједно су га одвели у партизански Врховни штаб у Ужицу. За вријеме операције „Вајс“ и „Шварц“ повлачио се заједно са Врховним штабом. Био је присутан на Мартовским преговорима са Њемцима, под лажним именом Милош Марковић. Априла 1945. године Ђилас и Броз одлазе у Москву на потписивање уговора о пријатељству и узајамној помоћи Југославије и Совјетског Савеза. За вријеме борбе са Информбироом, Милован Ђилас је био стално са Партијом, учествовао је на свим Пленумима и сједницама. Радио је на писању чланака у „Политици“ и „Борби“. Почетком 1953. године изабран је за предсједника Народне скупштине ФНРЈ.

Милован Ђилас је почео у „Борби“ од октобра 1953. године да објављује своје чланке о најсложенијим питањима Партије, њене реформе и будућег развитка Југославије. Ђиласови чланци су изазвали велику дискусију у Савезу комуниста Југославије и у најширим масама. Нарочито је био упечатљив последњи Ђиласов чланак под називом „Анатомија једног морала“, гдје је стао у одбрану глумице Милене Дапчевић, жене Пека Дапчевића, изругивањем жена осталих партијских функционера. Ђилас је тиме отворено напао комунизам као систем, само у увијеној форми. Три дана послије последњег чланка Милована Ђиласа „Борба“ је објавила ограду Извршног комитета ЦК СКЈ, од Ђиласовог писања. Напоменуто је да су Ђиласови чланци изазвали забуну у редовима чланова Савеза комуниста и да су ништавни за читав политички систем. И Броз је јавно критиковао Ђиласова писања. Истакао је да је Ђилас заправо напао Савез комуниста, да је покушао да изазове анархију, да је приповиједао чисту демократију и тако срозао Савез комуниста. На сједници је искритикован и Владимир Дедијер јер је као уредник „Борбе“ радио на уређивању Ђиласових чланака. На крају засиједања Ђилас је изашао за говорницу и изјавом да му се „вратила вјера у Савез комуниста“ и да ће и сам гласати за резолуцију која га осуђује покајнички признао кривицу. Милован Ђилас је искључен из ЦК СКЈ и удаљен  са свих функција у Партији и кажњен последњом опоменом. Децембра 1954. године Ђилас даје интервју дописнику Њујорк Тајмса у коме каже да земљом владају највећи реакционари. Због тога се покреће тајни судски поступак у Београду, гдје је изведен и Владимир Дедијер, као симпатизер Ђиласа. Ђилас је осуђен на условну казну затвора од једне и по године, као и Дедијер. Ђилас јануара 1955. године подноси писану оставку на дужност предсједника Народне Скупштине ФНРЈ, када је образложио да се од тада више не сматра чланом СКЈ и да по својој вољи иступа из чланства. И поред изречених опомена, Ђилас објављује своје ново дјело „Нова класа и анализа комунистичког система“. Дјеловање Милован Ђиласа у тренутку када се више није налазио ни на једној функцији у земљи било је везано искључиво за писање. У вријеме почетка Мађарске револуције против комунизма, Милован Ђилас је у свом интервјуу јавно подржао револуцију. Након тога је стављен под полицијску присмотру, а суд га је због антијугословенске дјелатности осудио на три године затвора. Казну је издржавао у Сремској Митровици. За вријеме робије написао је студију „Књига о Његошу“. На слободу је пуштен почетком 1958. године. Због свог антикомунистичког дјеловања, по други пут је ухапшен 1962. године  и осуђен на 13 година затвора и ограничење грађанских права у трајању од пет година. Ђилас је своју казну поново издржавао у Сремској Митровици. За вријеме издржавања затворске казне написао је већи број рукописа и свакодневно је водио дневник. У затвору је завршио своје дјело „Разговор са Стаљином“ и роман „Црна Гора“, опширнију књигу о Петру Петровићу Његошу и др. Из затвора је изашао децембра 1966. године. Из затворског периода сачувана су писма која је размјењивао са својом супругом. Објављена су под називом „Милован Ђилас: Писма из затвора”, а приредио их је њихов син Алекса Ђилас. Средином 1968. године југословенске власти су дозволиле Ђиласу и његовој жени да отпутују у иностранство. Подржао је Велике студентске демонстрације 1968. године у Београду и писао по новинама о томе.  Након краћег задржавања у Аустрији и Италији, Ђилас се поново враћа у Београд. Почетком 1970. године изречена му је забрана путовања због критика на рачун СКЈ и читавог партијског руководства у земљи.

Ђилас је након ослобођења 1945. године промовисао став да су Црногорци посебна нација издвојена из етничког српства, да би се после пада са власти одрекао тог става. У листу Борба 1. маја 1945. године објавио је чланак под насловом „О црногорском националном питању“ где је тврдио да су „Црногорци поријеклом Срби“, али да су током историје профилисали своју посебну нацију. Међутим,  Ђилас се крајем 1980-их у низу интервјуа изјашњавао као Србин, па чак је чак у једном изјавио да су се Црногорци формирали у нацију бесмислено је са научне тачке гледишта. У књизи „Револуционарни рат“ Ђилас описује како се спорио са рођеним оцем и убјеђивао га је да они нијесу Срби, на шта му је отац одговорио да ако Црногорци нијесу Срби има ли онда уопште Срба. Очеве ријечи појашњава па каже да је њихово значење то да су Црногорци у ствари највећи Срби.  Иако је учествовао у стварању црногорске нације, Ђилас је умро као Србин. Пред смрт је оставио опоруку да буде сахрањен по српском православном обичају, ангажовањем свештеника. То је био риједак пример некадашњег комунисте да се сахрани по црквеним обичајима. Преминуо је 1995. године у Београду. Сахрањен је у породичној гробници у своме селу Подбишће, уз црквене обреде.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This