Izaberite stranicu

На данашњи дан, 7. априла 1911. године умро је Александар Лексо Саичић, познати  црногорски јунак, капетан царске руске и црногорске војске. Умро је од повреда које је добио гасећи пожар на двору краља Николе. Александар Лексо Саичић, рођен је 1873. године (Виницка, Беране). Гимназију учио на Цетињу и Дубровнику, а Пјешадијску подофицирску школу у Београду. По ступању у руску војну службу, прославио се у Руско-јапанском рату (1904–1905. године) погубивши чувеног јапанског самураја у двобоју код Владивостока. Одликован је највишим орденима ондашње Русије.

Лексо Саичић је био упамћен је по невјероватном умијећу руковања сабљом. Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Истанбул гдје ступа у турску војску као поручник царске гарде гдје службује три године. Из Истанбула одлази у Манџурију и прикључује се руској војсци. У Манџурији га је затекао велики рат између Русије и Јапана. Ту почиње  прича о њему.

Двије војске ваљале су се једна према другој. И онда утабориле под Јун-џу-аном, у источној Манџурији, не тако далеко од Владивостока. Руси спрам Јапанаца, у другој години руско-јапанског рата. Битку је ваљало заподјенути усред поља. Широког, наравно. И док су руски стратези и даље трагали за најбољим путем који би их одвео до побједе, послије низа неуспјеха, из супротног табора издвојио се коњаник с бијелом заставом. Шта ли сад па овај хоће? Командант јапанских јединица, преко свог изасланика са бијелом заставом, захтијевао је од руског колеге да изабере једног ратника који ће, прије битке, изаћи на двобој њиховом самурају. Руске штаблије биле су, најблаже речено, запањене. Сиједе главе са еполетама нијесу могле да вјерују да се Јапанци и на почетку двадесетог вијека придржавају свог старог обичаја. Вијећање је дуго трајало: ако не пошаљу мегданџију, срамота је, а ако пак одлуче да прихвате јапански изазов, кога послати да се супротстави њиховом вјештом и искусном ратнику? Знали су да побједа у таквом двобоју значи велику психолошку предност пред предстојећу битку. И одлука је пала: наћи добровољца који ће хтјети и смјети да се супротстави самурају. Нашли су га одмах или, боље рећи, нашао је он њих. Чим је по логору зајечао глас да се тражи добровољни заточник који би требало да брани част и славу руског оружја и борилачке вјештине, пред шатор команданта готово у трку стигао је висок и мршав поручник.

– Александар Саичић из Берана, Црна Гора – оштро је салутирао.

– Поданик књаза Николе, сад у служби Његовог царског величанства, спреман сам да изађем на мегдан мрском непријатељу – одлучан је био Саичић.

И док су штаблије неповјерљиво одмјеравале тридесетдвогодишњег добровољца, он је пред њима стајао као укопан, стрпљиво очекујући даљу наредбу. Високи официри дуго су се нешто сашаптавали и онда одлучили да им нема друге него да му пруже прилику кад је већ тако самоувјерено затражио а и нико други се још није пријавио. Питомац књаза Николе прописно је салутирао и одмах се дао у потрагу за коњем и сабљом који би му највише одговарали. Сабљу је брзо нашао, од понуђених коња изабрао је тек трећег. Оног који је, на команду јахача, умио да крене лијево па десно, да на вријеме избјегне напад непријатеља. У нестварном окружењу, налик оном из наших епских пјесама, Саичић је изјахао насред поља. Уз пратњу музике војничког марша. Из супротног табора, изишао је ратник обучен у црно крзно. Страх божији. Лексо је касније причао да га је подсјећао на какву злокобну црну орлушину. Двобој на живот и смрт. Гласови војски утихнули су кад су мегданџије кренуле један на другог. Запрштала је земља испод коњских копита. Онда јека послије удара челика о челик. Обојица и даље у седлу. Потом поново залет. Онда је Саичић осјетио жесток бол и нешто топло кренуло му је са чела у очи. Рукавом мундира успио је да за тренутак отре крв и види злослутно сјечиво тик над главом. У том тренутку Лексо Саичић муњевитом брзином, само њему својственом, махну сабљом и посјече јапанског јунака. Чуо је урлик поред увета, па онда урнебесно “живио” на руском. Чим је самурај пао на земљу, његов коњ одкасао је ка јапанској војсци. Овом побједом нанијет је тешки морални пораз јапанској војсци. Послије побједе у двобоју, Александар Лексо Саичић постао је каваљер Ордена Свете Ане, највећег руског одликовања, као и власник мноштва других признања. Уз то, руска влада му је одредила своту од четрдесет наполеона у злату годишње, и то до краја живота. У далекој Манџурији унапријеђен је у чин капетана и до краја војне командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This