Izaberite stranicu

Забуна је да се не чита. Чита се много више него пре. У наше доба није било интернета, а на интернету се јако много чита поезија, каже познати пјесник

Перо Зубац волио је у Мостару једне јесени, рећи ће његова пјесма, неку Светлану. Пјесник ће касније признати да је то био само лирски субјекат, а да је Перо Зубац лично у Мостару волио чак четири пута, те да се ниједна од његових љубави није звала Светлана.

Касније је преселио у Нови Сад.

Ту су 1965. године, када је настала једна од најпознатијих пјесама српске поезије, вољене Мостарке добиле једно једино име.

Пјесма о којој је ријеч, може се претпоставити, јесте „Мостарске кише“.

Зубац је ову пјесму на објаву у Загреб послао Звонимиру Голобу. Остало је историја. Стихови о Мостару и Светлани двадесетогодишњег Перу Зупца винули су у сам врх тадашњег југословенског пјесништва, а он се на том врху, чак и по нестанку државе Југославије, одржавао и одржава до данас.

Преко педесет књига разних жанрова које је објавио и мноштво награда које је добио, већ су довољни да се направи легат у неком озбиљном музеју.

Но, сувише је рано да се прича о томе.

Најновије признање Пери Зупцу стигло је из Јагодине.

Тамо је проглашен лауреатом награде „Златни Орфеј“, поводом чега је, како о наградама, тако и о књигама, пјесништву, колегама, родном Невесињу, Мостару као граду његове младости, али и о фудбалу, говорио у интервјуу за „Независне“, а овај разговор преносимо и на „Културишту“.

Шта уопште за једног познатог пјесника с огромним опусом представљају књижевне награде?

Мене су награде увек радовале. Нисам се нешто много нудио, аплицирао, ангажовао, него када се то деси, онда сам стварно био обрадован, без обзира на то да ли се ради о малој или о великој награди. Мене су у Републици Српској јако обрадовали када сам добио „Шушњар“, па кад сам добио награду од Клуба пријатеља уметности у Мркоњић Граду за најлепшу љубавну песму, ја сам дошао тамо и био сам веома радостан. Говорим о томе шта су велике, а шта су мале награде. Добио сам и две највеће. Ја сам у 27. години добио „Горанов вијенац“. Две године пре мене ту награду добио је и мој пријатељ Добрица Ерић и ми смо први српски песници који су добили ту велику хрватску награду. Добио сам и награду „Ослобођење Војводине“, и вуковарску и мостарску и кикиндску и награде многих градова и свака од њих ме обрадовала, па ме тако обрадовало и то што ћу отићи у Јагодину по награду „Златни Орфеј“. Добри песници пре мене су добили ту награду и добар је фестивал. Увек када се људи потруде да направе нешто у корист поезије, то ме радује.

Прије двије године када сте добили Шантићеву награду многи су се изненадили да Вам је тек тада припала.

То је мој завичај. Ја сам из Невесиња, а награда се додељује у Мостару. Сви који су добили ту награду после ових наших несретних ратова били су добри песници. Нема ниједан који није добар, а да је добио ту награду. Иначе, било је духовито када ми је саветница градоначелника Мостара рекла: „Ја сам се тако радовала када сте први пут добили Шантићеву награду“, мислећи да сам добио ту награду пре рата, а у ствари сам је пре две године први пут добио.

Колико се друштвени статус пјесника промијенио данас у односу на онај какав је био прије рата?

Знате како, данас има много више награда него некада. У Србији је некада било пет издавача, а данас има сто пет. Самим тим оно некадашње било је више цењено. Било је занимљиво када сам добио награду „Ослобођења Војводине“, која више не постоји. Ја сам тада радио на телевизији и стигло ми је писмо у којем је речено да сам том наградом остварио ниво, да без обзира на то шта радим имам плату у висини плате доктора наука. Дакле, ко је год добио ту награду, без обзира на то где радио, био портир или директор, аутоматски је добијао коефицијент који му гарантује плату доктора наука. Та награда је била везана за револуцију, па када су нестала времена која су славила револуцију, нестала је и она.

„У књигама спава искуство света и ти га будиш читајући“, кажу стихови једне Ваше пјесме. Да ли данас довољно будимо искуство свијета?

Драго ми је што знате те стихове, то ми је једна од дражих песама за децу које сам написао. Забуна је да се не чита. Чита се много више него пре. У наше доба није било интернета, а на интернету се јако много чита поезија. Сигуран сам, ако се може мерити било каквим блесиметром, да би било немогуће да се у доба интернета мање чита него онда када га није било. Интернет је спасио поезију.

Чарлс Симић је писао о томе закључивши како је сама чињеница да људи имају времена да цијеле опусе пјесника разних епоха објављују на интернету доказ да се поезија много чита.

Пратим поезију на интернету, иако је не објављујем тамо, јер немам ни времена, ни живаца, ни концентрације за тако нешто, али видим да је неко окачио, рецимо, петнаест или двадесет мојих песама на неку страницу. Тај човек је морао то прекуцавати, спајати, слати, објављивати, а да ме никад у животу није видео. Наравно, не говорим само о себи, него се то односи на све друге. Знате шта је ту занимљиво? То што је интернет један праведан, чак и најправичнији систем. Како је Душко Трифуновић говорио, то народ бира. Која је најбоља песма Пере Зупца? То се зна, народ је одабрао, може Перо да прича шта хоће. Комплетан Алекса Шантић се, рецимо, налази на једном енглеском сајту који потписује Denis Boom, а тај Boom је као дечак био једно време у Мостару и направио је тај предивни сајт посвећен Шантићу на енглеском језику.

Колико је поезија уопште преводива?

Рећи ћу вам један детаљ. Скоро је изашла једна књига на шпанском језику. Моју поезију превела је Силвија Манрос, која је наша, удата за Стојаковића у Београду. И када је примила награду за најбољег преводиоца читала је део из „Мостарских киша“, на шпанском, нормално. Ја сам јој тада рекао: „Госпођо Силвија, то тако лепо звучи, па лепше су ‘Мостарске кише’ на шпанском, него на српском.“

Народ је, зна се, одабрао „Мостарске кише“ за најбољу Вашу пјесму.

Да, то је тако још од 1965. године.

Занимљиво је да сте овом пјесмом у неку руку брендирали име Светлана, толико да многи мисле да сте Ви написали и „Калемегданско вече“, гдје се име Светлана помиње у неком другом контексту.

Јесте, многи мисле да је то моја песма. У једној од мојих књига ја сам написао и објаснио да је то песма Миломира Ђукановића Ђузе. Миломир Ђукановић Ђуза, мој друг, био је уредник на Телевизији Београд, врло занимљив писац и романсијер. Он је једноставно написао ту песму и није је ни потписао. Први пут је била речена на неком радију и то је једноставно заживело. Ми смо се дружили и он то мени ништа није рекао. Једном ми пошаље једну своју књигу, роман у којем јунак објашњава девојци како је потурио мени песму „Калемегданско вече“. Тада сам и ја то сазнао и смејали смо се после. Ето, забуна је, а та песма и не личи на мене. Не иде уз мене оно са шлицом, ја сам много фин дечак (смијех). Ђуза је мој друг, ја сам њему рекао, ма нема везе. Знате, била је на радним акцијама једна песма о Цеци, звала се „Светлана, звао сам те Цеца“. То се говорило по радним акцијама, дугачка једна песма без потписа и многи су мислили да сам је ја написао.

Говорили сте да су Вам невесињски сњегови у дјетињству много значајнији од потоњих мостарских киша…

То је најлепша сензација мог детињства које се врло радо сећам и описао сам те невесињске снегове у многим књигама. Када сам скоро био с владиком Григоријем у Невесињу, ја сам намерно то читао Невесињцима, и то је био први пут да сам у Невесињу говорио песме. Никада пре нисам у Невесињу говорио песме.

Доводио сам тамо Мику Антића и друге песнике, али ја тамо никада нисам био познат као песник. То сам објашњавао многим својим пријатељима. Мене су у Невесињу знали као Перицу, а Перица је био фудбалер. Када смо 1980. године били седам дана у Мостару Десанка Максимовић и ја, сретнемо једног мог пријатеља из основне школе. Она је ишла да види руже у неком ружичњаку, кад иде човек према нама познат, мој пријатељ Хасан. Сретнемо се. „Јао, Хасо, јеси то ти, откуд овде?“ „Јесам, ја сам сада инжењер, радим ту у Мостару“, каже он. Каже Десанка у неко доба: „Дивно, Хасане, сад ћете ви мени рећи да ли је мој Перо кад је био мали писао песме?“ Каже њој Хасан: „Другарице, он је био најбољи фудбалер од свих нас, штета.“ (смијех)

Када сте престали да играте фудбал?

Још у подмлатку Вележа сам повредио ногу и у Чапљини на једној утакмици сам стао и нисам више могао да трчим.

Дакле, то је био крај Ваше фудбалске и почетак пјесничке каријере?

Лео Халдун, који је био задужен за младе фудбалске таленте у Херцеговини, једном је у возу случајно срео Мирослава Антића и мене и каже он Антићу: „Видио сам ја одмах да мали мисли главом.“

Колико данас обилазите родну Херцеговину?

Кад могу, прије је то нормално било много чешће. Жеља ме често вуче, али у овим годинама једно су жеље, а друго могућности.

У пјесми „Кад дође час“ кажете: „Кад куцне ура да се крене, /у непостојање, у душа врт, /учини ко да је дошла по мене /Ленка Дунђерска, а не смрт…“ Прије коју годину написали сте и студију о Ленки Дунђерски. Од када траје Ваша заинтересованост за Ленку?

Да, то се ја обраћам Господу, видим да много знате. Ленка Дунђерска је моја литерарна опсесија. Двадесет година сам се бавио њом, написао сам ту књигу „Ленка Дунђерска“. Иван Настовић, који је био највећи зналац тих снова и писао књиге „Снови Десанкини“, „Снови Андрићеви“, објавио је књигу о Лази Костићу и Ленки и мени је послао један примерак. Онда ја отворим књигу, кад тамо залепљен један папир. Каже, овај део је избачен из књиге, а на њему стоји „Перо Зубац реинкарнација Лазе Костића“. Касније ми рече да је тако мислила и Теодора Дунђерска, која ми је помогла. Ленка је била њена тетка, а Теодора док је била жива учинила ми је велику част, много ме задужила. Дала ми је фотографије Ленке када је била мала и много шта. Једину књигу из Ленкине библиотеке имам само ја. Тако, ето, то ме пратило кроз живот. То је нека промисао, јер Теодора Дунђерска је говорила, баш ће један дечак из Невесиња да се интересује да Ленку Дунђерску, али ето, заиста је тако било.

За крај реците нам још само колико смо изгубили скорим одласком Вашег пријатеља Добрице Ерића?

Много, заиста много. Таквих песника није било. Од свих тих такозваних сељака песника памтиће се тек Паун Петронијевић и Добрица Ерић, али Добрица је био савршен песник. Песник којем је језик био као нама што су хлеб или вода. Он је толико владао језиком, музиком и римом, а завршио је само основну школу. То је једноставно богомдани песник. Био је патриота и тај његов патриотизам никоме није могао да засмета. То је била једна префињена врста патриотизма. Хтео то или не, човек када би га први пут срео, заволео би га. Нема више таквих песника. Он је био уникатан. Ја сам отишао да га испратим. Било је јако много народа и био сам јако сретан што сам се поклонио једном од највећих песника које смо имали.

Извор: Културиште

Pin It on Pinterest

Share This