Izaberite stranicu

На данашњи дан, 4. априла 1892. године умрла је Георгина Тесла (позната и као Ђука Тесла, дјевојачко Мандић), мајка Николе Тесле.

Последње писмо Николе Тесле његовој мајци Ђуки:

Сриједа, 18. новембар…

Мајко, при помисли на Тебе, осјећам се некако тешко и туробно, не знам како, али осјећам да нијеси добро. Волио бих да сам крај Тебе, сад, и да ти принесем воде . Све ове године моје службе човјечанству нијесу ми донијеле ништа до увреда и понижења. Јутрос сам устао прије него је свануло јер сам поново чуо нешто што, већ, дуже, а кроз сан, чујем у својој соби. Чуо сам глас који поје и моли неким маурским језиком лијепу тужбалицу или зов. Јутрос сам отјерао сан с очију и потврдио да глас долази одсвакуд и да не могу одредити да ли је с вана или изнутра. Бојим се да нијесам разум, изгубио. О овом не смијем причати др Лајонелу јер ни њему више не вјерујем. Чуо сам да је посјећивао господина Едисона прије двије седмице …

Четвртак, 19. новембар…

Опет мислим на тебе, Мајко. Опет имам онај немир и тугу у тијелу. Данас ћу писати у Уред за патенте да мој јавни експеримент помјере за једну седмицу раније јер ја морам кренути кући, у Отаџбину, кренути Теби. Знам, сад, сигурно да нијеси добро, јер онај глас, ону тужбалицу поново сам чуо сасвим свјестан и будан. Још сам разуман…

Петак, 20. новембар…

Нијесам писао у Уред за патенте, дошао је њихов агент да ми донесе потврде и рекао сам му, лично, своје науме. Рекао је да жали, али да се термини не могу помјерати с обзиром да су конгресмени из око 20 савезних земаља једва ускладили термин. Отишао сам до Водопада и рекао својим момцима да окрену турбине и да чекају на мој позив, сјутра, спремни. Ја сам одлучио да човјечанству дарујем оно што му припада и враћам се у Европу, Теби, Мајко. Владе земаља су исте овдје као и код куће. Схватио сам, сад, на крају, да је човјечанство зависно о владама и да појединац не може сам променити свијет. Али онај чудан глас ме брине. Знам да нешто значи и да има везе с Тобом, с мојим експериментом, с нечим трансцеденталним …

Субота, 21. новембар…

Драга Мајко, сјутра полазим кући. Госпођица Нора је отишла по мом налогу у Лучку капетанију и обезбиједила ми карту до Лисабона, одатле идем возом до Цириха, па онда директно до куће. Рачунам да ми треба око десет дана, или двије недјеље, највише. Данас сам ушао у Конгресну зграду и на сједници Сенатора замолио за пар минута пажње. Није им било по вољи, али дозволили су ми. Тражио сам телефон и да ме споје с лабораторијом на Нијагариним водопадима. Момци су на мој налог пустили турбине у погон и Конгресна сала се обасјала мојом струјом, десет пута јачом од обичне, управо онако како сам и најавио. Нијесу ме интересовале њихове реакције уопште. Изашао сам одмах напоље, јер нијесам ово радио за њих већ за човјечанство. Само сам у моменту кад сам погледао свјетиљку и чекао да “моја” бежична струја дође с турбина, осјетио да нисам ја творац овог свег. Осјетио сам да је неко или нешто носи од Нијагаре до Конгресне сале и да је у том закону који сам сматрао “својим” открићем, нешто што је одувијек постојало, а да је, само, мени дато надахнуће да то уоквирим и човјечанству објасним.

Умјесто среће и тријумфа, појавила се нека празнина. Схватио сам да сам нешто велико у животу пропустио. Нешто као да сам изоставио, као да нијесам нешто понуђено спознао. Нека формула је била тако близу моје спознаје, а ја је нијесам нашао или нијесам хтио да је нађем. То има везе с оном маурском тужбалицом, сигуран сам, сад…

Недјеља, 22. новембар…

Ово писмо нећеш никад добити, Мајко. Не знам зашто га пишем Теби која га више никад прочитати не може… Нек ти је лака земља, Мајко и опрости ми што су ме моји путеви одвели од Тебе, па ти не могу доћи ни на сахрану. Читам телеграм с вијешћу о твојој смрти и презирем људе који нијесу били спремни још пре двије године да схвате да струја може да се пренесе и без жица. Сад су, ево, видјели да може, али, опет је неће знати вјековима користити, јер неко је спалио моју лабораторију у центру града до темеља, са свим списима и нацртима. Рекли су ми да се сумња на господина Едисона. Тако сам равнодушан да не препознајем сам себе. Прије бих се, можда и јадао, али сад више не јер знам, добро, да неко ионако све то држи под контролом и да је “моје” откриће још прерано дошло за човјечанство. И, у ствари, оно уопште није “моје”. Знам да то неко надзире све и да има план, па сам зато, можда и равнодушан. Мој брод за Лисабон полази у 11 сати. Кола ме напољу чекају. Ово писмо ћу положити на твој гроб, кад стигнем на наше сеоско гробље. Сад вјерујем у оно што никад нијесам, да сам тамо, негдје, још увек “Ти” и да твој живот није заувијек престао. Сад ми је и жао што нијесам хтио никад да се дружим с Турцима јер су они исте онакве тужбалице пјевали као она из мојих праскозорја. Сад се сјећам да су они знали много више него ја о свим овим стварима које, тек, сад, спознајем. Залуд моје године проведене у науци, кад она бејаше јалова. Моли, тамо, за мене, Мајко, ако можеш, том маурском тужбалицом за изгубљену душу свог сиротог неуког сина…

Никола Тесла

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This