Izaberite stranicu

Дана 24. мартa 1999. године САД и НАТО кренули су масовни ракетни бомбашки напад на територију суверене Југославије. Почео је рат који је трајао 76 дана и однио хиљаде српских живота. Данас, као уосталом и тада, већина Руса мало шта може рећи о борбеним дејствима која су се одвијала на заласку двадесетог вијека скоро у самом центру Европе. Овај конфликт често су називали једноставно „бомбардовањем“, „акцијама застрашивања“, итд. навикавајући јавност на мисао о намјерној пропасти Срба, који су на крају заиста морали да повуку своје трупе са Косова, како је то затражио Вашингтон.

Али ми, очевици тих не само трагичних, већ и херојских догађаја, памтимо какви су они били у стварности. Био је то кратак, али прави рат, један од најтежих, који су Сједињене Државе и њихови савезници морали водити још од времена Кореје и Вијетнама. Индикативно је да су губици НАТО-а у овом „сукобу“ далеко превазишли укупне ратне губитке Американаца и њихових савезника у Сомалији, Ираку, Либији и Сирији, иако су војске Либије и Ирака биле не само бројније, него и технички опремљеније, него што је то била Југословенска народна армије (ЈНА).

Само су Сједињене Државе на Балкану изгубиле на десетине борбених авиона и хеликоптера, укључујући два „стелса“ (од пет „невидљивих“ који су у то вријеме били дио њихове ваздушне флоте). Оборен је низ авиона и других земаља НАТО-а. Чак и у Пољској постоји споменик пилотима агресорима који су погинули на балканској земљи као амерички плаћеници. Американци су такође претрпјели много више жртава у људству него Срби: уништене су готово све ваздухопловне трупе на територији Југославије; Осјетне контранападе на освајаче, српске специјалне снаге нанијеле су на граници с Албанијом и Македонијом (након једног таквог напада, заробљени Американци приказани су на београдској телевизији: Јенки су плакали, молили за милост и проклињали Клинтона и Мадлен Олбрајт посљедњим ријечима). Кроз Солун је ишао поток цинканих ковчега с америчким маринцима …

Руски људи, укључујући и оне који су активно подржавали Србе на протестним скуповима испред америчке амбасаде и у Останкину, често нису знали ништа о томе. Руска телевизија, попут Јељциновог министарства вањских послова, као и друге тадашње државне структуре, бориле су се на америчкој страни. Активно и веома успјешно. Албански избјеглички кампови на екранима засјенили су српски хероизам, а у једном тренутку и српске цивилне жртве.

Новинар ОРТ-а Антон Верницки снимио је скривеном камером камуфлирану војну технику ЈНА, а затим је „простодушно” пустио снимак у етар. Поносан сам што сам лично умијешан у „грубо” протјеривање овог копилета из Србије, које је, међутим, било „великодушно награђено“ за патње које је претрпјело током рата „уласком у круг демократских новинара“ који су најближи властима, чему сваки гледалац може свједочити. Волошин, шеф Јељцинове администрације, лично је у посљедњем тренутку забранио приказивање емисије о неуспјелој америчкој инвазији на страни Албаније (нас су тада убјеђивали да САД не води копнене операције, него се само ограничава на „прецизне нападе“ из ваздуха искључиво на „војне циљеве“). Те кадрове у Москву је доставио Николај Бурјенков, одговорни уредник руско-српског часописа „Наше слово“, припремајући специјални број посвећен херојству српске војске, али је онда растурио сакупљени материјал, очигледно не својевољно. И  таквих примјера има доста.

Упркос издаји Јељцина и Черномирдина, који не само да је помагао Американцима да заузму Косово, већ је спасао НАТО од растуће подјеле, упркос колебању сопственог политичког руководства (под притиском не само са Запада, него и са Истока), српски словенски народ и православна српска војска показали су свијету право чудо истрајности и јунаштва, као и јасно разумијевање дубоког смисла онога шта се дешава. Српска противваздушна артиљерија обарала је најмодерније авионе Сједињених Држава, Британије и Француске помоћу застарјелих ракетних система, вјешто користећи могућности планинског терена и радио-сметње. Потпуковник Живота  Ђурић, погодивши складиште муниције, обрушио се на америчког бомбардера (!) и погинуо заједно с непријатељем који није успио да се катапултира.

Иконе с ликом трогодишње Милице Ракић – једне од првих жртава америчких ракетно-бомбашких напада по српским градовима и селима – ускоро су постале  познате по читавој земљи. Мада ствар није дошла до званичне канонизације, поштовање те младе мученице у низу српских области добило је такав карактер, као и аналогно поштовање код нас у Русији мученика младенца Гаврила из Белостока. „Трогодишњу Милицу Ракић убила је лично Мадлен Олбрајт“[1] – рекао је касније познати пјесник, предсједник Савеза писаца Србије Радомир Андрић.

Познати српски публициста, философ и геополитичар Драгош Калајић (1943—2005), чији су се текстови 90-их редовно објављивали на страницама наше патриотске штампе, овако је дефинисао суштину српског противљења Америци: „Ми бранимо нашу слободу, наше словенско право да будемо газде на својој земљи, и у том смислу ми смо претходница велике Русије, њена западна граница и посљедња предстража. На крају крајева, оно с чиме се ми данас суочавамо, ускоро ће чекати Русију, чак и ако њихови владари мисле другачије, надајући се да ће се ″интегрисати″ у ″модерни″ свијет, који је дубоко непријатељски расположен према словенству. Уопште, ми се боримо не само за себе и Русију, већ и за цијелу Европу, коју су заробили прекоокеански освајачи. И ми смо Европа. И увек се тога сјећамо.“

Људи као што је Драгош Калајић имали су у то вријеме значајан утицај на предсједника Милошевића, а још више на шефа државне безбједности Јовицу Станишића. Они су дјеловали у блиском контакту с истомишљеницима широм Европе. Нису случајно Италију (у то вријеме тамо се налазио Калајић) и Њемачку преплавили масовни протести, о којима руски медији нису ништа преносили.

Чак је и војска показала незадовољство (чињеница је да су Њемци су тврдоглаво одбијали да се боре на балканском небу, ограничавајући се на употребу извиђачких беспилотних летјелица). Према мишљењу неких аналитичара, Черномирдин не само да је помогао Американцима да заузму Косово, већ га је спасао од растуће подјеле… Од тада су прошле двије деценије. Данас многи људи у нашој земљи кажу да Срби нису исти: они сједе на двије столице, истовремно флертују са Русијом и са Западом; а садашњи предсједник и премијер Србије немају никакве везе са бившим херојима. Посљедње је апсолутна истина. Као и то да ова лица ни по поријеклу нису Срби.

Али ко их је устоличио на високе фотеље? Запад? Није само он. Зато је српски народ приморан да прихвати неприродну ситуацију. Међутим, иза биједног декора, као и прије, крије се словенска Србија – вјерни пријатељ Русије и историјски савезник (што се често осјећа на нивоу руководилаца другог реда). Срби у нас гледају с надом, као у старијег брата.

Да ли се ми сами придржавамо те улоге? Да ли нас је српски примјер научио националном достојанству и јасном разумијевању процеса који се дешавају у данашњем свијету? Таква питања сада диктира сам живот. Дакле, има смисла осврнути се на његово претходно искуство, јер ова лекција долази од часних и храбрих људи, искрено посвећених нашој великој домовини.

Иља Числов, предсједник Друштва руско-српског пријатељства од 1996. године

http://gazeta-slovo.ru/politika/4048-uroki-slavyanskogo-muzhestva-k-20-letiyu-geroicheskogo-soprotivleniya-serbskogo-naroda

Превела: Марија Живковић (Светигора)

 

[1] Државни секретар САД у вријеме америчо-натовске агресије  против Србије, Мадлен Олбрајт у дјетињству заједно са својим родитељима, чешким јеврејима, нашла је пристаниште на територији Југославије поштоје Хитлер окупирао Чехословачку. Срби испуњени састрадавањем са изгнаницима  ни у најгорем сну нису могли  сањати  чиме ће им се након неколико деценија те избјеглице одужити за кров над главом  (Мадленини родитељи су сарађивали послије рата саТитовим џелатима – будући да су до свог преласка на Запад примљени у више кругове комунистичке номенклатуре.)

 

Pin It on Pinterest

Share This