Izaberite stranicu

Она је родоначелник српске модерне у сликарству, прва жена ратни фотограф, оснивач Kола српских сестара, хероина првог Свјетског рата – Надежда Петровић. Дајући свој живот отаџбини, упокојила се од пјегавог тифуса на данашњи дан 3. априла 1915.

Наша најзначајнија сликарка с почетка 20. вијека Надежда Петровић рођена је у Чачку 12. Октобра 1873. Била је једно од тринаесторо дјеце у кући. Њен најмлађи брат је познати књижевник Растко Петровић. Родитељи су јој били учитељи. А отац је био и сликар. Због очевог посла породица се најприје преселила у Краљево, а потом у Београд гдје је Надежда завршила Вишу женску школу и положила испит за наставницу цртања у средњим школама. Била је ученица код сликара реалисте Ђорђа Крстића, а похађала је и школу Кирила Кутлика. На даље школовање у Минхен одлази 1898. године. Учи њемачки, руски и француски, свакодневно сликава од јутра до вечери. Прву самосталну изложбу имала је у Великој школи у Београду 1900. У односу на остале наше умјетнике ишла је знатно испред свог времена – сигурно да је и то један од разлога што од својих савременика није била добро схваћена, а у једној традиционално патријархалној српској средини.

Надежда се враћа у Београд у вријеме драматичних политичких догађаја – била је свједок мартовских демонстрација. Дана  26. августа 1903. године са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.

Када је објављена анексија Босне и Херцеговине 1908. године, а Београд је одговорио протестима против Аустро-Угарске, Надежда је учествовала свим срцем. У вријеме балканских ратова кренула је са војском као добровољна болничарка. Чак и тада је грабила сваки тренутак да слика. На једном од њених пејзажа «Везировог моста», свједочи да је она била једина болничарка која његовала 80 тифусних болесника.

У једном од писма из Првог свјетског рата Надежда је писала својима о борбама на Мачковом камену: «…Ми смо овде имали за првих шест дана надчовечанске маршеве… газећи преко јаруга и увала и стрмина преплављених нашим рањеницима и рањеницима аустријских Словена, заустављамо се на Јагодњи, на коти 915 Бранковац, према Мачковом камену. Борбе вођене на том положају биле су више него огорчене, борбе до истребљења. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пука, пет потпуковника из деветог, четвртог прекобројног, четвртог првог и другог позива и 64 официра из Осамнаестог пука, изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало на половини из свију пукова. Има јединица које су бројале од 450 на 120. Рањеника смо имали 4 000, ја мишљах полудећу од јада и чуда…. имала сам нервну кризу …. када су нам одједном донели двадесет официра тешко рањених, бејах скамењена … сместила сам их у велики шатор … отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: „Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше… Господе зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију! Ниједан рат наш прошли не пружаше нам толико јада и страхоте… али Мачков камен ипак паде, после свијух напора наших у руке Аустријанцима… морадосмо се повући, јер нам је претила опасност да нас све заробе, нарочито завојиште — били смо сувише близу њих; морали смо све официре што пре евакуисати за Пећску — Ваљево… силних познаника овде испратих до вечне куће.»

Послије побједе српске војске у Церској и Колубарској бици у затишју 1915. год. Надежда одлази за Скопље гдје се склонила њена породица. Родбина је преклиње да се не враћа на бојиште. Тада је Надежда могла да бира, да иде у Рим, Београд или  Ниш. Међутим, сва одважна, изабрала је своју болницу у Ваљеву. Тада је Ваљево било «велика кужница, у којој се једва зна ко је жив, ко је мртав». Послије Сувоборске битке Ваљево је косила епидемија пјегавог тифуса. Болест је односила војнике, љекаре, болничаре и цивиле. Крајем марта 1915. године зараза је захватила и Надежду Петровић, која је радила као болничарка Инфективне бојне болнице. Боловала је седам дана и умрла у војној болници у Ваљеву, остављајући за собом 15 година сликарског заната и око 280 слика, постављајући темеље модерног сликарства. Једна од њених најпознатијих дјела су: Грачаница, Стари шадрван у Призрену, Море 1910, Портрет сиједе  жене, Жена са дјететом, Воденица…

Надеждин сликарски опус се дијели на четири основна периода: I Минхенски период ( 1898-1903), II Србијански период (1903-1910), III Париски период (1910-1912) и  IV Ратни период (1912-1915). Надежда Петровић, родоначелник српске модерне, најзначајнији је српски умјетник на почетку 20. вијека. Авангардним визуелним изразом и тематски ангажованим приступом, позиција сликарства Надежде Петровић потврђена је као гранична између старих и нових схватања уз потпуну стилску окренутост савременим токовима европске умјетности и тематску вјерност националном. Иако изразити индивидуалиста припада породици великих колориста који стварају егзалтирано, гдје се као доминанта издиже њен експресионистички став – недвосмислени производ снажне воље и темперамента, уз импресионистички приступ, фовистички колорит, елементе сецесије и симболизма.

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This