Izaberite stranicu

Ветеран Александар Кравченко прича како је као двадесетогодишњи младић 1991. године дошао у Босну да се бори за Србе. Дошао је на два мјесеца, а остао осам година, оставио своју младост и најљепше дане, два пута био рањен, скоро остао без вида. Када је рат завршен и више није било фронта, основао је свој фронт «Косовски», на коме и данас бије битке за српски народ – удружење «Косовски фронт» за помоћ Србима на Косову и Метохији.

Кравченко је са низом других добровољаца, од којих су многи оставили своје кости по Босни и Хрватској, био лице оне праве истинске Русије која је штитила своју слабију словенску браћу, наследник оне Русије која није жалила крв у српско-турским ратовима 1876–1878, оне Русије која је стала уз српску част 1814. године, по цијену сопственог слома, која је увијек бранила православље и истину.

Без обзира на то што се деведесетих година његова земља званично дистанцирала од догађаја на Балкану, без обзира на то што је владао атеизам и васпитање совјетског система, братска и предачка крв је прорадила у бројним часним срцима и руски добровољци су кренули у истински хришћански подвиг жртвовања себе ближњега ради.

Послије бомбардовања вратили сте се у Русију?

Не, вратио сам се касније, 2000. године. Вратио сам се онда кад се већ десила смјена власти у Београду. Осјетио сам да Србија иде другим путем и да ја не могу више да будем ту. Кад су послије свргавања Слободана Милошевића почеле приче о издаји Ратка Младића и Радована Караџића, ја више нисам могао да будем у тој земљи. И отишао сам, наравно, и из других разлога… Тежио сам друштву православних оцрковљених руских људи, то је био главни разлог мог одласка у Русију.

Али нисте прекинули везе са Србима…

Наравно да не. Ни у ком случају. Разорити везе са Србима то је као разорити своју душу и срце. То је немогуће. Касније сам активно учествовао у разним пројектима како би те наше везе биле чвршће и снажније.

Формирали сте удружење «Косовски фронт». Чиме се оно бави?

Покрет је формиран 2008. године, дан послије проглашења тзв. независности Косова. «Косовски фронт» је створен да би се максимално, свим силама помогло Србима у њиховој праведној борби за своју територију Космет. А 2004. формирао сам организацију «Наш рат», послије косовског погрома када је већ било јасно да се ствар неће завршити на тим погромима. Зато је било неопходно формирати у Русији друштвени покрет који би се бавио акумулацијом друштвених снага у пословима подршке српском народу. Тога није било деведесетих година када сам био у Републици Српској, када смо се ми руски добровољци борили на фронту. Фактички нисмо имали никакве везе с Русијом, никакве везе с друштвеним организацијама које би могле помоћи. Као образац послужио нам је покрет «Словенски комитет», који је активно помагао српском народу. У оквиру покрета «Косовски фронт» организовано је много акција подршке. То су били митинзи, концерти и слично. Наша издавачка кућа је дуго издавала часопис «Косовски фронт» и часопис «Стег» на српском језику. То је заиста било јединствено. Године 2011. организовали смо низ акција подршке људима који су били на барикадама на сјеверном дијелу Косова, и до данас постоје неке ствари које смо донирали, као на примјер пољска кухиња коју смо послали на сјевер Косова. Такође смо помагали онима који су били рањени и на барикадама. «Косовски фронт» је уручивао и материјалну помоћ. Једна од наших таквих посљедњих акција била је акција «Југовићи», за помоћ многодјетним породицама у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Донирали смо по сто евра породицама које имају више од троје дјеце. Било је доста акција појединачног карактера за помоћ српском народу.

Четрнаесте године, кад је почео рат у Украјини, «Косовски фронт» се преоријентисао да помаже нашим људима у Донбасу, и Срби су у томе узели велико учешће. Кроз покрет «Косовски фронт» указана је велика помоћ људима који живе у Новорусији. Било је много таквих акција, а једна од њих је помоћ житељима Славјаносербска, градића у Донбасу у Луганској области. Срби из Аустралије су донирали велику хуманитарну помоћ.

Било је и српских добровољаца…

Да, било је… мада, искрено ја сам увијек био против тога да Срби долазе да ратују у Русију. Међутим, поток добровољаца је било немогуће зауставити. И уопште то не зависи од нечијег мишљења. Добровољаца је било и биће их, има их и данас су тамо. Хоћу да кажем да ми као покрет, «Косовски фронт», никог нисмо организовали, никога нисмо позивали, нисмо агитовали да људи дођу да се боре. Сам сам био у рату и знам шта је рат. И то је нешто што човјек сам рјешава.

Ви сте Козак, а за Козака на првом мјесту је војна служба. Постоје ли неке тачке гдје се подударају српски и козачки менталитет?

Козаштво је посебан феномен, он нема аналогије нигдје у свијету. Мада, у српској историји, у историји Црне Горе Козацима су слични хајдуци, крајишници који су имали војничко служење. Има и код источних народа нешто слично козаштву, али уопште као цјелокупна појава козаштво је уникатно. То је с једне стране, а с друге стране, Козаци се ни по чему не разликују од Руса. У принципу то јесте руски народ, али ако се условно говори о разликама, те разлике су у томе што Козаци своју рускост испуњавају на дјелу, они су више активнији, више су да кажем рускији. И у том смислу, Козаци су веома слични српском народу јер у српском народу је жива сила српства која се буквално пројављује у разним облицима – у неким свакодневним стварима и наравно привржености нашој православној цркви. То је веома важно. У том смислу слажем се с мишљењем покојног скулптора Вјачеслава Кликова, који је, налазећи се међу Србима, говорио да су Срби веома слични нама какви смо били прије сто година. Срби су за њега били такви људи какви смо ми били некада, прије револуције, прије сто или више година. У том смислу постоји блискост Козака и Срба.

Шта очекујете у вези са дешавањима на Косову?

Шта очекујем?! Очекујем велике проблеме. То је очевидно да данашња ситуација не може да се ријеши. Нажалост, непријатељи српског народа немају жеље да се договоре, они су агресивно расположени. И ништа добро се не може очекивати.

Да ли млади људи код вас знају за ситуацију на Балкану?

Нажалост, мало знају, али ипак знају више него у другим земљама. И данас због догађаја у Украјини, због унутрашњих проблема, тренутних санкција у Русији, интересовање за Косово и Србију није тако велико, као што је било раније. Ипак, већина нашег народа Србију сматра веома блиском земљом и колико могу, прате шта се тамо дешава.

Александре, Ви као ветеран који је задобио тешке повреде у рату, који се сусретао очи у очи са смрћу, који није добио никакве личне користи од рата, да ли бисте опет били добровољац?

Да! Наравно, и више од тога! Ја бих хтио, не да опет будем добровољац, него да и данас идем у прве редове ако би била потреба. То би за мене била велика част – да будем добровољац данас, без обзира на то што више нисам млад.

А да ли бисте Вашим синовима казали да иду да се боре?

Не. Тако нешто никоме не бих могао рећи јер бити добровољац је лични избор. Добровољачка служба повезана је с великим тешкоћама и зато никоме то не бих могао предложити.

Добитник сте Медаље «Гаврило Принцип». Шта Вам она значи?

Знате, Медаља «Гаврило Принцип» је фактички медаља «Милош Обилић». Данас се различито тумачи Принципово дјело. За мене је Принцип истински патриота. Он је био патриота као Милош Обилић и управо у том смислу ја разумијем његове идеје и дјеловање.

Да се вратимо на бомбардовање. Рекли сте да је тај рат био рат против живота…

Ми смо рођени у времену опозиција два система, социјалистичког и капиталистичког. Нама су све вријеме говорили о опасности рата и сви су га се бојали, трудили се да избјегавају конфликте на сваки начин и преговарали. А ми, житељи социјалистичког система, одустали смо од својих вриједности. Сами смо тако хтјели, сами (понављам!) нас нико није приморавао. Ја сам тада био млад човјек и поздрављао сам тријумф западних либералних вриједности. Тврдили су нам да су оне потребне. Слобода и демократија. И фактички смо својим рукама уништили своју сопствену земљу јер смо искрено вјеровали у те вриједности, и вјеровали да нам управо Запад доноси те вриједности које ће даље одређивати наш живот; вјеровали да у новом периоду историје неће бити бесмислених и страшних ратова. Наравно, рат у Југославији, имам у виду рат у Босни и Хрватској, мало је измијенио то схватање, али ипак у цјелости остала је вјера у здрав смисао, смисао слободе и демократије. А 1999. он је потпуно прецртан, као што је Путин о томе говорио – Нас су једноставно сурово преварили, на страшан начин преварили када су нам говорили једну ствар, а фактички мислили о потпуно другој, смишљајући како да нас побиједе, како да нас преваре, како да нас – наивне, који смо издали своју земљу – униште. И оно што се десило ’99 године, била је само завршна етапа. Додирнуло је Србе, а то је чекало и руски народ и све народе Совјетског Савеза који нису као српски народ осјетили непоштедну борбу.

Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This