Izaberite stranicu

С ријечима – Пријатељи, аплаудирајте! Комедија је завршена! – напустио је 26. марта 1827, овај ташти свијет, један од највећих композитора свих времена Лудвиг ван Бетовен.

Бетовен је најдоминантнија и најзначајнија личност током прелазног периода из класицизма у романтизам. Он је снажно приказао снагу музике која преноси филозофију живота без помоћи текста, а у неким његовим композицијама можемо пронаћи најснажније увјерење о завјештању које човјек оставља путем умјетности. Главне теме његових композиција су актуелна збивања и идеје тог времена, као што су Француска револуција, вера у братство и јединство, као и искрена љубав према природи и слободном животу.

Почео је своју каријеру као невјероватан импровизатор на клавиру, да би касније компоновао сонате, симфоније, концерте за гудачке квартете… Највећи допринос дао је развоју инструменталне музике, која је прије њега била потиснута вокалном. Његов опус чине чувених 9 симфонија, 16 квартета за жичане инструменте, 32 клавирске сонате, једна опера, 2 мисе, 5 клавирских концерата, један виолински концерт, 6 клавирских трија, 10 соната за виолину и 5 за виолончело, те већи број концертних увертира. Наставио је да компонује чак и када му се слух погоршао, а најбоља дјела је створио када је остао потпуно глув.

Рођен је 16. децембра 1770. године у Бону. Отац му је био музичар који га је научио да свира клавир и виолину, али склон опијању. Као дијете Лудвиг је често морао да се повинује очевим жељама да свира за њега и његово пијано друштво усред ноћи. Како је одрастао, Лудвиг је схватао да ће морати да напусти породицу и Бон ако жели да се усаврши као композитор и музичар.

Још као дванаестогодишњак био је талентован пијаниста у саставу дворског оргуљаша Кристијана Готлоба Нефа. Дешавало се чак и да Бетовен преузме Нефово место црквеног оргуљаша када је овај одсутан. Бетовеново прво објављено дело, збирка композиција за клавир, појавила се 1783. године. Четири године касније путује у Беч, желећи да учи од Волфганга Амадеуса Моцарта, али се неколико мјесеци касније враћа у Бон да брине о својој болесној мајци, која убрзо и умире. Неколико година касније умире му и отац, а Бетовен поново одлази у Беч. У Бечу учи од композитора Јозефа Хајдна. Међутим, није био потпуно задовољан Хајдновим начином предавања, па се окреће мање талентованим музичарима од којих стиче додатно образовање. Бетовен се показао као бриљантан клавијатуриста и надарени млади композитор. Његове прве зреле композиције објављене су 1795. године, чиме је његова каријера и званично почела.

У Бечу је живио све до смрти. Никада се није женио. Међу папирима, пронађеним након његове смрти, налазило се и писмо „Бесмртној вољеној“, које није послато. Ни дан данас се не зна коме је оно било намењено.

Бетовен је ријетко путовао, имао је мали круг пријатеља, а себе је издржавао без потребе за неким званичним положајем. Добио је понуду за мјесто музичког директора у Њемачкој 1808. године, али су га његови богати пријатељи из Беча спријечили да оде омогућивши му позамашан годишњи приход. Тако је Бетовен постао први музичар у историји који је могао себе да издржава од плате коју је добијао за своје композиције.

Како у вријеме када је Бетовен живио није био разрађен систем ауторских права, овај велики композитор се често суочавао с крађом својих композиција.

Велика несрећа Бетовена је била губитак слуха. Већ у раним годинама проведеним у Бечу, Бетовенов слух је почео да се погоршава. Проблем је био толико озбиљан да је чак размишљао о самоубиству. Као клавијатуриста је престао јавно да наступа 1815. године, а три године касније више није могао ни да разговара с људима, па је почео да комуницира писаним путем. Губитак слуха је знатно утицао на Бетовеново стваралаштво. На почетку своје каријере писао је као композитор-клавијатуриста водећи рачуна о публици којој су дјела намијењена. Када је оглувио, писао је првенствено да удовољи себи. Године 1824. године завршавао је „Девету симфонију“ на којој је радио од 1817, иако је био потпуно глув. Бетовен је дириговао првим извођењем и није био свјестан аплауза све док га солисти нису окренули према публици.

Бетовенова глувоћа и карактер су утицали на то да га људи посматрају као веома непријатног човјека. Међутим, на основу поузданих извора, касније се сазнало да је он заправо био савјестан човјек, а то доказују и његове ријечи: „Када бих се само избавио из моје туге, загрлио бих цио свијет.“

Оглувио и, усамљен, Бетовен ће лако постати жртва алкохолизма. Неколико пута се озбиљно разболио од жутице, па је доктор морао да га пунктира, и сваки пут би из њега истекло и по неколико литара течности. Пацијент ће се због тога с призвуком горчине у гласу упоредити с Мојсијем у пустињи. Иако је умирао од алкохоличарске цирозе, Бетовен ће себи утувити у главу да једино што га још може спасти јесте вино из његовог завичаја, па ће преклињати једног пријатеља да му пошаље боцу доброг рајнског вина. „Што прије стигне, прије ћу оздравити!“

Дана 23. марта, доктор ће констатовати да му више нема спаса. И како га болесник није могао чути, он му је написао на парчету папира да је крај неизбјежан, желећи да га некако припреми за тај тренутак. Бетовен је прочитао поруку „савршено владајући собом, полако и одмјерено“, испричаће послије љекар. „Његово лице се наједном преобрази. Срдачно ми пружи руку и озбиљног израза лица ми рече: ‘Позовите свештеника.’“ Након тога се исповиједио и обратио пријатељима који су се налазили у соби: „Аплаудирајте, пријатељи! Комедија је готова!“ Тако је гласила реченица којом су се, по завршетку представе, римски глумци обраћали публици. Нешто послије тога, Бројнинг, Бетовенов слуга, уђе носећи толико жељену боцу вина, али Бетовен не хтједе да га пије: „Штета, штета. Прекасно…“ Затим западе у делиријум. Од свега што је говорио, једино су биле разумљиве ове ријечи: „Чујете ли звоно? Нови декор.“ Реминисценције на Фиделија?

Дана 26. марта, док је напољу бјешњела олуја, у тој јазбини у којој је владао неописив неред, започеће Бетовенова агонија. У једном тренутку се разлеже удар грома, и Бетован га чу. Као да креће с неком увертиром, Бетовен подиже руку, стисну шаку, али одмах потом рука паде и он издахну.

За разлику од многих композитора тог времена, Бетовен је био признат и цијењен и за вријеме свог живота, а његово име и његова бриљантна дјела славе се и живе и дан-данас, јер „музика је“, Бетовеновим ријечима, „веће откровење од сваке филозофије и мудрости“.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This