Izaberite stranicu

Данило Киш је наш познати, прослављани и оспоравани књижевник… О њему се расправљало како за његовог живота тако и након смрти. Библиографија радова о његовом лику и стваралаштву је доиста огромна. Пре неколико месеци се, у издању познате издавачке куће „Бернар“, појавила још једна књига о Кишу. Њен аутор је Илија Марић, наш угледни философ, научник, преводилац, уредник, професор Београдског универзитета; публиковао је неколико књига и стотинак студија, чланака, рецензија, есеја итд. Нашој академској и широј јавности је познат по радовима из философије науке, историје античке, византијске, руске и српске философије, као и преводима философских, богословских и књижевних текстова са енглеског и руског језика. Из самог наслова књиге – Белешке о Кишу и философији – може се одмах закључити чиме се Марић конкретно бавио. Наравно, реч је о односу Данила Киша према философији. Оно што на први поглед није видљиво јесте да се Марић позабавио и односом овог књижевника према религији, конкретно православљу, спиритуализму итд.

Онима који добро познају опус проф. Марића, а не познају њега лично, може бити чудно зашто је одлучио да читаву књигу посвети баш Кишу.

Књижевност је одувек заокупљала Вашу пажњу. Последњих година објавилисте и низ књижевно-философских огледа, а недавно и књигу посвећену једном нашем познатом писцу – Белешке о Кишу и философији. Зашто баш Киш?

– Стицајем околности, за Данила Киша почео сам да се занимам још далеке 1972, као бруцош београдског ПМФ-а. Прочитао сам најпре По-етику, збирку његових есеја и интервјуа у две невелике свеске (I, 1972; II, 1974). Уочио сам да су ти текстови прожети философском лектиром, која је мене одувек занимала, и то ме је поглавито привукло овом писцу. Убрзо сам видео да су и у неким његовим белетристичким радовима такође присутне реминисценције на философеме. Међутим, нисам увек био сазвучан са начином на који их он разумева или користи па сам помишљао да бих могао нешто на ту тему да кажем. А када се знатно касније (1990) у Сарајеву појавило трокњижје његових Поетичких списа (Homo poeticus; Час анатомије; Живот, литература), а у Београду књига интервјуа Горки талог искуства, искристалисала се жеља да о његовом односу према философији напишем краћи текст. У тој жељи сам се учврстио током деведесетих, када сам коначно прочитао читав његов белетристички опус и установио присуство философије од Мансарде, првог романа, до Енциклопедије мртвих, последње за живота објављене књиге. Али су ме околности дуго спречавале да се прихватим тог посла. У међувремену се показало да је Киш утицао на млађе писце широм бивше СФРЈ, а био је веома превођен и на велике језике. У том смислу, био је за нашу средину, а и шире, значајан писац, о чему сведочи импресивна библиографија из 2005. његових радова на нашем и страним језицима, с једне стране, и радова о њему, с друге стране. Из те библиографије, поред осталог, излазило је да о философском аспекту његове литературе, судећи бар по насловима, готово да није написан ниједан чланак, а некмоли монографија. То је био додатни мотив. Непосредни подстицај да поново ишчитам његове есеје и интервјуе била је полемика која се 2005. развила око књиге Лажни цар Шћепан Киш Небојше Васовића. Том приликом су и настале моје белешке, које сам десетак година касније преточио у читаву књигу.

Какав је био Кишов однос према философији?

– Киш је још од студентских дана дубоко доживљавао изворно философска питања – ко смо, откуда долазимо, куда идемо, какав је смисао нашег постојања. У светлу оваквих питања, он је читаву философију делио на ону која се бави метафизичком тајном људског постојања, људском судбином, и ону која се тиме не бави. Њега је занимала само она која се бавила људском судбином. Изгледало му је, међутим, да је у нашем времену тако схваћену метафизику сасвим потиснула наука. Остала је на сцени само научна варијанта философије, која се не бави наведеним метафизичким питањима. У тим околностима Кишу се чинило да се још само уметност бави метафизичким питањима људског постојања и тако преузима улогу коју је раније имала философија. Мој давнашњи утисак да су његова проза и есеји прожети философијом више је плод присуства одређених метафизичких тема у њима. Те теме, међутим, захваћене су на уметнички начин, што ће рећи да у његовим текстовима ређе наилазимо на философију у ужем смислу. А када на њу наиђемо, испоставља се да она као таква и није предмет разматрања. Разлог њеног присуства најчешће је тај што поткрепљује Кишову књижевну праксу. Мада се могу наћи и примери који излазе из овог аутопоетичког контекста. Свакако је најзанимљивије испитати на који начин Кишова поједина књижевна дела преузимају улогу коју је некада играла философија, односно на који начин одговарају на поменута метафизичка питања. Ја сам се, међутим, овог најважнијег философског аспекта литературе нашег писца у књизи само понекад дотицао, али он захтева засебно и темељније спроведено истраживање.

Реците нам нешто више о садржају књиге.

– Књига је настала из белешки. Мада су поједине белешке знатно проширене, њихова структура је задржана. Отуда и наслов књиге. Наслов такође упућује да је књига писана без већих претензија, што је и за очекивати за један пионирски покушај. Новина коју она доноси огледа се, у првом реду, у отварању теме којом се истраживачи до сада нису експлицитније бавили, што је само по себи не само ризичан него и захтеван посао. Профилисао сам и разматрао нека питања. Ваља имати у виду да се Киш ниједним од њих није бавио систематски, него се узгред, у разним приликама, о њима изјашњавао. Прикупљање и систематизовање тако расутог материјала био је део истраживачког рада. А колико сам успео у разматрању појединих питања о томе ће меродавнији суд дати стручна критика и читаоци. Средишње питање којим се књига бави јесте однос Киша и философије, при чему сам у засебно поглавље издвојио његов однос према Сартру. Дотакао сам се и за Киша важног егзи­стенцијалног питања – живети или писати? – на које до краја жи­вота није нашао задовољавајући одговор. Такође сам изд­војио и за њега важан однос писања и ангажмана. Испитивао сам и разлог зашто је седамдесетих година избор својих есеја и интервјуа насловио По-етика, а осамдесетих Homo poeti­cus, итд. У својим романима и приповеткама Киш се, према саморазумевању, такође дотицао и философских питања. У једнима претежу метафизичка питања (позиција јогина, према речима А. Кестлера), а у другима практична питања (позиција комесара), мада су у сваком делу присутне обе врсте. Тако у књигама Псалам 44 и Гробница за Бориса Давидовича претеже позиција комесара, а у осталим јогина. Ја сам, као што сам већ рекао, оставио за неку другу прилику испитивање метафизичких или пак социјално-политичких димензија његових прозних дела. Овде сам се само осврнуо на Кишово експлицитно позивање у некима од њих на поједине философеме. Примера ради, у вези романа Псалам 44 дотакао сам се теме Ниче и фашизам, у вези Гробнице за Бориса Давидовича разматрао сам један став Марка Аурелија, у вези Пешчаника незаобилазан је био Спиноза, посебно његова критика Библије итд. Али сам пре свих поменутих тема разматрао Кишов однос према религији уопште и православљу посебно.

Какав је био његов став према религији?

– Кишов отац је био мађарски Јеврејин, који није много држао до религије. Мајка је била православна Црногорка (= Српкиња). Са четири године крштен је у Православној цркви. У кући се говорило искључиво српски и неговали су се православни обичаји и верски обреди. Све до своје шеснаесте године био је православни верник. Тада му, после дуже и тешке болести, умире мајка и он престаје да верује у Бога који допушта да неко такав умире у великој патњи и релативно млад, остављајући иза себе сирочад. Постаје атеиста, што је сагласно и са тадашњим школским васпитањем. Оно што је много касније у једној припремној скици за причу „Огледало непознатог“ записао за њеног наратора: „Само што нисам рекао: ‘Религија је опијум за народ’“, могло би се с разлогом приписати и Кишу гимназијалцу. Његов потоњи атеизам, међутим, не би се могао описати овом лењинском формулом. [Али је држао да је учење о загробном животу важан темељ религије. Шездесетих година, на пример, започео је писање (недовршеног) романа на ту тему (Легенда о спавачима), чије су припремне скице објављене постхумно у склопу књиге Складиште. Од свега тога успео је да доврши само једну истоимену приповетку која је потом ушла у састав збирке Енциклопедија мртвих.] Почетком осамдесетих сведок је повратка религиозности у свету разочараном политичким идеологијама које нису испуниле своја обећања. Он је незадовољан собом и постојећим светом и приклања се гностичкој спиритуалности, следећи гностичку побуну против света и његовог злог творца. Добри гностички Бог није творац овог света, испуњеног злом. Киш верује да ниједна институционализована религија не може доћи до правог Бога, Бога гностика. Али њега у гностицизму једино занима мотив побуне, а не и тема Бога. Властита тешка болест, дијагностикована 1986, међутим, чини беспредметном побуну против света и поново уводи тему Бога. Ако га је мајчина болест на неки начин одвојила од Бога, властита га је опет вратила њему. Киш је у фази гностичке духовности спознао да (гностички добри) Бог није творац зла на земљи, али је потом стекао темељни увид и да је Бог један. Став да је Бог један овде је кључни корак. Тај једини добри Бог морао је, дакле, бити уједно и творац света, јер другог Бога нема. То, дакле, није Бог гностика, него Бог институционализоване религије. Тако се Киш, на самом крају живота, из атеизма, преко гностицизма, вратио црквеној религији.

Религија којој се вратио, судећи према његовом тестаменту, јесте православље.

– То је у овом контексту било за очекивати. Он у религијском смислу никада није био ни Јеврејин ни римокатолик. Једина институционализована религија којој је у свом веку припадао била је православље. Верујем да овај окрет ка православљу није био спољашњи, световни, него унутрашњи, духовни окрет. Напросто стога што је он био исувише човек духа да би о тако важној ствари одлучивао из неког спољашњег разлога. Стога се кључна промена која се одиграла на самом крају живота морала тицати не неког џентлменског дуга према мајци или Православној цркви, како су неки тумачи наводили, него духовног увида да је добри Бог уједно и једини Бог, онај који је и Творац света. Из тог је следило да то није Бог гностика него хришћана. У том случају православље је било његово природно окриље, којем је припадао у детињству. [Постоји сведочанство из друге руке, због чега се на њега не можемо с поуздањем ослонити, да је Киш још 1985, дакле пре сазнања о властитој болести, говорио о бесмртности душе и нашем светослављу.] У светлу овога, не изненађује што је у својој последњој вољи записао: „Желим да будем сахрањен у Београду, по православном црквеном ритуалу.“ Његова воља је поштована, а опело је служио тада Епископ банатски Амфилохије.

На чему тренутно радите?

– Као да постоји нека злобна сила која увек чини тако да онај посао о којем проговорим пре његовог довршења не могу да довршим. У овом тренутку радим неколико истраживања упоредо, али их, ако ми дозволите, не бих поближе именовао.

Благоје Пантелић

Извор: Теологија.нет

Pin It on Pinterest

Share This