Izaberite stranicu

Већ дужи низ година, при најстаријем подгоричком храму, Свети Ђорђе испод Горице, у парохији насеља Стари аеродром, по благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Школу веронауке води протиница Душка  Станишић – професор српског језика и књижевности.

Настава у овој школи организује се у приватној кући, где живи свештеничка породица Станишић, у учионици која је већ десет година отворена за полазнике бројних генерација.

Заправо, првобитно су деца проте и протинице Станишић позивала своје другове и другарице да дођу на веронауку; а протиница Душка, са своје петоро деце, успела је да се многа од њих зближе управо захваљујући дружењу на часовома верске наставе. Како сама каже, највећа радост била јој је када сва та деца дођу на славу Свете Петке и издвоје се у учионицу да прославе ову Божију угодницу.

Њен супруг, отац Драган је пре доласка у Подгорицу службовао на Цетињу.

„На Цетињу смо живјели 10 година. Живот поред манастира је нешто посебно, специфично. Навикли смо на богослужења. Никад нијесмо изостајали… на сваком бденију наша дјеца су била присутна, без обзира колико су била мала. Мој син Крсто кад год је било црвено слово у календару, није ишао у школу. Наставници су говорили како знају да је неки светац по томе кад он не дође у школу“, са осмјехом прича протиница Душка.

Иако се професуром никада није бавила, рад са децом јој је некако био предодређен.

„Рад са децом је ме испуњава. То је  предивно… колико год да им пружиш, они ти враћају много више. Школа је заживjела, Богу хвала. Учествујемо увијек на свим дјечијим саборима и  академијама за празнике: Св.Савa,  Цвијети, Младенци, Васкрс … “

У самој учионици осећа се радост, ваљда и само сазнање да је неколико генерација ученика прошло кроз ову учионицу на Старом аеродрому мами осмех. Осећа се дух заједништва, радости и слободе. Ова школа је, уствари, једина црквена јединица у овом насељу које броји десетине хиљада становника.

Веронаука у школама у Црној Гори није дозвољена чак ни као изборни предмет. Овде, код попадије Душке, углавном долазе деца која похађају Основну школу ,,Павле Ровински” и нешто мањи број деце из Основне школе ,,21. мај”.

У овој, изнајмљеној, школској учионици – седели су ђаци различитих календарских узраста.

„Имамо пуно дјеце која су овдје дошла са 3, 4 године и континуирано долазе. Већином из исте породице дође по двоје, троје деце  – зато групе и не раздвајамо. Некада смо имали раздвојене групе, млађу и старију, јер смо тада имали већу старосну разлику и већи број дјеце истог узраста“, објашњава попадија Душка, додајући да је било још више деце, док њени: Крсто, Марија, Петка, Дамјана и Никола, нису пошли на студије.

„Ипак, умножава се то и тамо гдје они студирају. Син Крсто у Минхену држи веронауку за одрасле при Храму Св. Јована Владимира, а кћерка Марија, при истоме храму, пева у црквеном хору. Кћерке Петка и Дамјана, које су теолози, повремену добијају позив кад треба нека замена за наставу веронауке у београдским школама.“

На питање, како се уклапају млађи са старијима, одговара да се то одвија спонтано: „То вам је исто као у породици кад се млађе дете уклапа уз старије – чује нешто, игра се, буде ту, присутно је, па мало по мало сазрева, и све више и више прихвата наставу… Снађемо се увек.“

Часови се одржавају једном недељно, викендом, најчешће у трајању од по сат времена а садржај часа, теме и сами ток разговора, одређује богослужбени циклус.

Зидови учионице су облепљени радовима, цртежима и сликама са екскурзија на којима су били; махом су обилазили манастире по Црној Гори.

„Скоро смо били на излету, у посети манастиру Морача. Изнајмимо неки мини – бус; поделимо сви трошкове за превоз. Увек иде и неколико родитеља. Тако су многа деца први пут имала прилику да обиђу неки манастир. Сваке године организујемо једнодневне екскурзије; имали смо три до четири екскурзије годишње. У већини манастира смо били и свуда смо лепо дочекани. Практикујемо да обавезно будемо на Литургији – тако да то буде један вид продужене наставе .”

 У другом углу учионице стоји школска табла, компјутер на ком слушају музику, гледају филмове…

Дјеца која су се сабрала опуштено су се укључила у причу са „странцем“ који је дошао на њихов час.

Тако сам од њих сазнала да су неки полазници веронауке, код протинице Душке, већ од своје четврте године, а да су сада ђаци завршних разреда основних школа. Ксенија Ашанин каже да је са три године почела да похађа часове веронауке, сада има 13 година, што значи да код протинице долази на часове пуних 10 године.

„Ја идем већ 5 година на веронауку. Овдје се дружимо, причамо, учимо… Данас смо причали о Светој Педесетници и гледали смо на интернету садржаје везано за тај празник “, прича Марија.

Протиница каже да компјутер користе за учење нових песама: „Одгледамо и неки филм, нпр. недавно смо гледали филм Тврђава – о једном руском монаху који је основао сиротиште за децу”.

Јесу ли гледали Острво? Јесу ли зрели за тај филм, знатижељно питам.

„Они нису гледали Острво, гледала га је старија група деце, раније, прије неку годину. Можда би двоје, троје деце из ове групе било зрело за тај филм, остали не. Изаберем оно што мислим да је погодно за њихов узраст.“

Поједини полазници ове школе су сад увелико студенти; поједини су изабрали теологију као професионално усмерење, други – оно у чему себе сматрају умешним… Неки су чтеци при подгоричким храмовима и њихови ликови су нам познати са недељних Литургија.

„Неки од њих на богослужења иду у Храм Васкрсења, други у Ћелију Пиперску, манастир Дајбабе итд. Рецимо, Ксенијина браћа, Василије и Димитрије, сваке недеље чтецирају на Литургији у манастиру Ћелија Пиперска, а она често чита  Апостол. Бојан чтецира у Цркви Св. Ђорђа, а Константин у Храму Васкрсења.“

Радосно нам показује Дневник, који води од оснивања школе, 2009.  и поносним гласом саопштава да се ове године уписало 24-оро деце.

На питање колико их је прошло кроз њихову учионицу од те 2009, одговара да их је било јако пуно.

„Током ових 10 година доста деце је прошло. Неки су се задржали свих ових година, као нпр. Ксенија, Емилија, Јован, Андреа, Василије… Једна генерација деце, која је седам година у континуитету похађала ову наставу, већ је изашла. Многи су на факултетима и лепо се друже и даље, сећајући се радо времена проведеног на веронауци. Већином су одлични ђаци.“

Вероватно зато лица ове деце сијају. Просто видите да им задовољство избија из погледа – радују се свему што раде, што им се поставља као задатак или недоумица, о чему дискутују. Размишљања о Богу и људима их испуњавају, па годинама долазе на часове, доводећи своје другаре који о Богу, можда, у кући немају прилику ништа да чују.

Шта вас питају, шта разумеју? Која питања постављају?

„Ми, на пример, прочитамо неку причу, па разговарамо о њој – како је ко схватио, доживио; шта мисле о поступку неког лика из приче… Подстичем их да они причају о неким својим личним искуствима, везано за тему. Затим, рецимо, узмемо неку Божију заповест и онда, да видимо колико се ко ту проналази, колико ко себе види у томе: колико је грешан или колико треба да се исправи.“

И тако, проводећи време са њима, сву ову децу почињете да доживљавате као једно – иако су различитих календарских узраста – као браћу и сестре, а то они доиста и јесу, у Христу Исусу.

„Било је деце која су долазила као некрштена, па су се после крстила “, наставља своју причу даље вероучитељица Душка.

Је ли било случајева да дођу деца чији су родитељи у мешовитим браковима, знатижељно питам.

„Имали смо један случај. Биле су две сестре. Мајка им је била муслиманка, па је примила православље, док је отац био православни Србин. Имали смо и једну девојчицу чије су мајка и бака биле католкиње – браниле су јој да иде на веронауку, али је она долазила, све док се није преселила. Није била ни крштена.“

На питање како уопште знају за ову школу, протиница Душанка одговара да у школи, најчешће, једни другима преносе своје утиске и тако шире добре вести и позиве да нам се придруже.

„Школи Павле Ровински, поклонили смо им велику икону Мајке Божије Јерусалимске, која сада благосиља децу у школи“, завршава своју причу вероучитељица Душка  Станишић припремајући се за наставак часа.

На крају разговора једно дете прилази и као у поверењу прича: „Ја носим иконице кад идем у школу. Држим их у прибору. Другари ме питају што ће ми, да ли могу да их додирну, а неки траже да их пољубе. Један је од њих муслиман .“

Наш разговор се привео крају, присно се поздрављамо, деца се радију, час се наставља.

Елза Бибић

Pin It on Pinterest

Share This